Deo 1, Poglavlje 6: Preobražaj
Vodeći Jelicu i držeći je čvrsto za ruku, Stanko izide na put. Onda stade, zagleda se u oči Jeličine, pa reče:
— Idi kući.
— Dobro — reče ona poslušno i izvuče svoju ruku iz njegove.
— Nego… stani!…
Ona stade.
— Je li, Jelice? Pravo mi kaži: ili voliš mene ili njega?
Ona se zarumene i obori glavu.
— Ti znaš — prošaputa.
— A za njega ne mariš?
Ne marim.
Nimalo?
Nimalo.
I… svejedno ti je? Svejedno!…
Dobro, idi sad!
Ona se okrete i ode najlak.
On pogleda žalostivo za njom… I što je ona više odmicala, njemu sve žalije… A kad je nesta s očiju, on se pokaja i htede je viknuti.
Ali se uzdrža…
Još mu je grmelo u glavi, još su mu crveni kolutovi leteli pred očima, a na duši mu nekakav težak teret, tako težak da mu je telo pritiskivao pa ne može da ide.
I on se vukao i posrtao kao prebijen. Sve beše neodređeno i zbunjeno u mislima njegovim. On još nije mogao ni pojmiti, a toli razmišljati o događaju koji se desio. Misao se njegova otimala od zabune, ali ona beše tako zamršena i prepletena, tako prignječena onim lenim nemarom da se ne može ni maći između zidova tesne lobanje…
Sunce je bilo već na smiraju. Oko njegove glave zuzukahu komarci; sa sviju strana čuo se cvrkut… I u toj lepoti sunce se lagano spušta, nestaje ga na zahodu, u onom lepom rumenilu koje je svakoga dana drukčije…
A Stanko, koji bi se vazda zagledao u izlazak i zalazak sunčev, koji se bacao u sanjarije čim insekti zazuzuču oko njega — prvi put to ne pogleda.
On je išao tromo i leno… I stiže kući.
Radeni ljudi rano večeraju, rano ležu, da bi ranije sutra na posao ustali.
Otac njegov, koji ništa ne znađaše o događaju, dočeka ga s prekorom:
— Tako svakad! Nikad nisi došao kući kao druga, srećna braća!… Svakad njega moram čekati!…
Stanko sagao glavu i ćuti.
— Momčadija!… Momčadija!… Trice i kučine!… Samo pilji devojkama u zube!… Ne znam kakve su i te devojke! Što im ne kažu: idite, more, kući! — vikao je starac. — Sve se iskvarilo!… Nema tu momka pa da ga svećom tražiš!… Maro!… Je li gotovo?
— Jeste, tajo! — odgovori snaha.
Starac se pridiže sa svoga mesta, uze voštanicu što beše prilepljena uza zid i zapali. Mara mu prinese, u zemljanoj kadionici, žara. On uze s police zrno tamnjana, prilepi svećicu uza zid, spiri puhor sa žara i spusti zrno… Podiže se plavičast, mirisan dim, a starac se prekrsti.
— Va im’ oca i sina i svetoga duha, amin!…
I onda poče kaditi prvo sveću, onda sebe, na kućane po redu i starešinstvu… Zatim otpoče molitva, u kojoj je starac prizivao sve božje ugodnike da pomognu domu i narodu njegovom: zdravljem i berićetom… Čak je prizivao i „dobre“ i „zle“ duhove: dobre da mu pomognu, a zle da se otklone od doma njegova… dugo je trajala ta molitva njegova; mnogo je prošlo dok starac učini poslednji poklon, metnuvši krst na se. Onda se okrete.
— Na zdravlje vam molitva! — reče blago i veselo kao da nije maločas vikao.
Mlađi priđoše ruci i ocu i materi, i onda zasedoše za večeru.
Za večerom se vodio običan, domaći razgovor. Govorilo se o vršidbi, koju je trebalo sutra početi.
— Bogami, deco, požurite. Ima se dosta posla ove jeseni… Eto, moramo i ovoga ženiti…
I pokaza rukom na Stanka.
— Bogami, i reda je — veli Petra, majka Stankova.
Stanko obori glavu.
— Kako da nije reda?… Ja i Ivan čekamo da nam se sinovi jednog dana zaplaču!… Vere mi, da ih ne iženimo ove jeseni, ruljali bi kao volovi!
Svi se oko sovre zasmejaše, samo Stanko ne. Njemu tek sad puče pred očima, sad tek vide šta htede Lazar učiniti s njim. Ta on je pucao na njega, on ga htede ubiti!…
— Nego, ne znam koju li je ludu ovaj ludak našao?… Ivan mi reče da je onaj njegov bacio oko na onu Sevića.
Stanku zastade zalogaj. Kao da mu neki dokopa srce i trže ga, takav bol oseti.
On skoči i pobeže napolje.
— Ej, more! — smejao se starac. — Bajagi stidi se, a ovamo bi poleteo četvoronoške da se ženi!… Dobro, dobro!… He-he-he-he!… Je li, babo, da je lud?…
— Ha-ha-ha-ha! — smejala se majka. — Pa mlad je, stidi se!… Hodi, večeraj, rano!
— More, mani večeru!… Ne bi ti on sad okusio pa da su carske đakonije!… Ha-ha-ha-ha! — smejao se starac.
— Pa i ti, brate, mnogo ga diraš! — reče Petra prekorno. — Eto dete i ne dovečera!…
— More, babo, ćuti!… Neka ga! Zar si mi ti svakad povečerala!… Ostavi ti mladosti njeno, nije on gladan!
A dok se oni smejaše, Stanko je muke mučio!
Njegovo skoro detinje srce otrova najedanput ljubomora, silna, besna, strašna ljubomora… Dakle, Lazar ga htede ubiti zato da bi ga sklonio s puta!…
I stvori mu se strašna slika pred očima: Kao on mrtav… Iz glave mu lopi krv i mozak… Otac, majka, braća, snahe, sinovci, sinovice — sve jada i nariče… Njega spuštaju u crnu zemlju… Oko njegova lica vuku se hladne zmijurine… A tamo? Lazar se smeška na Jelicu; njegov mu je otac prosi i ona polazi… Prilaze oltaru…
On riknu kao ranjena zver. U njegovoj duši buknu nešto. To beše gnev. On je rastao naglo kao kvasac, i ispuni ga svega. I duša, i srce, i… svaki damar njegov postade gnevan na Lazara.
Da je to njemu Lazar kazao, da je bar on ma šta opazio, on bi i oprostio. Ali… Lazar htede njega ubiti samo zato da ne uzme Jelicu. A u Stankovim očima taj greh beše veći od svakog drugog greha. Da mu je Lazar ne znam kakvu pakost učinio, da mu je uzeo sve do gole kosti, i to bi mu oprostio. Setio bi se detinjstva, mladosti, drugovanja, bratske pažnje, i oprostio bi mu.
Ali Lazar hoće Jelicu. I to mučki!… I još htede da ga ubije!…
A… to mu ne može oprostiti!
I on oseti mržnju, silnu, strašnu mržnju prema Lazaru… Ona beše velika. On nije hteo samo da ubije Lazara, on je hteo da ga uništi, da nijedna ljuljka od njega ne ostane!…
I ta ga mržnja poče preobražavati. On je osećao kako postaje drugi, sasvim drugi čovek…
Pravo vele, u čoveku je sve: i dobro i zlo; obe su klice u njemu. Koju više dražiš, ona jače i osvaja.
Da Lazar nije podstakao zlu klicu u duši Stankovoj, ona bi ostala u njemu mirna kao jagnje, uspavana, pa bi tu zakržljala i sasvim izumrla… On bi bio dobričina, miran, blag, skroman; pravio bi se manji od mahova zrna, poštovao starije, voleo mlađe; živeo bi u miru sa susedima; sklanjao bi se da ga ne diraju; molio bi i preklinjao i gore od sebe da ga ne vuku po sudovima, da se parbi s njima… Mira radi popuštao bi na ma štetovao… Jednom reči, bio bi to miran seljanin: davao bi bogu božje, a caru carevo, i begu begovo, i nikad se, ama jednom rečnom, ne bi protivio.
Ali darnuta je klica zla. A ona je bure baruta. U to bure Lazar je bacio varnicu, i barut je buknuo…
Sad — ne zaustavi!… Grudi Stankove postadoše vulkan koji je bacao sve, a nije primao ništa. Nikakvi razlozi više ne mogoše njime ovladati; ništa na svetu ne bi ga moglo zadržati da ne ubije Lazara…
On je bio čovek svoga doba. Juče mleko majčino, danas ljuti ris; juče miran ratar, a danas veliki vojvoda!… U trenutku se rešavao na sve. I, mećući sve na kocku, on je morao pobediti… Nije se osvrtao na prošlost, nije mislio o budućnosti, njemu je samo sadašnjost bila pred očima. Ona mu je govorila:
— Ubij Lazara!…
— Jest, ubiću ga… kao muvu!… Da pirnem, nestaće ga!… Sad mi je manji od mrava, a lakši od paperka!
I pogleda u nebo, pa se stade zaklinjati bogu, zvezdama i plavom nebu da će ubiti Lazara…
Hodao je nemirno po voću; kapu zabacio na zatiljak, te mu vetrić hladi vrelo čelo.
— Jest!… Ubićeš ga, ali kuda ćeš onda?… Znaš li: ko ubije, i njega ubiju? — šaputaše mu jedan glas.
On se trže, Zaista, tako je. Ako on ubije Lazara, ubiće i njega. I onda, Jelica opet neće biti njegova.
To ga zaprepasti i gotovo pokoleba… Zar da se odrekne Jelice? Pa kako će proživeti one dane do smrti?…
E, ali kako da ostavi Lazara? Zar da ne kazni greha njegovog? I zar neće Lazar, ako u životu ostane, opet mučki pokušati da mu živog uzme?…
Duša ga zaboli… Ništa crnje, mislio je, nema od života njegovog. Ta, dokle je god mogao pogledati unapred, video je samo patnju i neizvesnost.
Stojao je kao na ivici nekog ponora, ne mogavši se rešiti ni na šta.
— Da ga ubijem!…
— A kuda ćeš onda?…
— U goru! — senu mu kroz glavu. — Jest, u goru!… I kad tamo budem, onda se ne sme niko taknuti Jelice!… Ona samo može moja biti!…
— A otac, a majka?…
On pogleda. Vrata na kući otvorena. Jasni plamen osvetlio im lica, smeju se i razgovaraju.
Ko da ih ostavi?… Zar da ih pod sedu kosu ubija? Zar da im pod starost zagorča dane?… Zar da im tako bude zahvalan za njihova dobročinstva i negu?…
Pa onda, ona dobra braća i snahe, pa ona mila dečica, sinovci i sinovice što ih je on na svom kolenu cucao, da oni vedri i veseli dani, radni dani što su šalom začinjeni, pa oni lepi svečanici, pa kolo, pa prelo, pa drugovi… Svega, zar sveta da se odreče?…
Živi plamen goreo je u duši njegovoj… Srce ga je bolelo za tim mirnim i tihim životom… Znoj mu oblio čelo… On je stojao kao okamenjen pred tom svetom slikom domaćom…
A ta slika, živa slika, kao da ga je mamila k sebi, kao da mu govori: Hodi k nama! Sladak je život u domu tvome!… Slatka je ruka materina; blagi su ukori staroga babe! Hodi k vama!… Sve će biti što ti duša zaželi. Dovešćemo mi tebi i Jelicu!… Tek tada ćeš osetiti kako je topla ljubav njezina… Ta, ti nigde zgodnijeg kutka za sebe naći nećeš!…
I udariše mu suze. On raširi ruke i pođe da padne u naručje tome blagu ovoga sveta…
Dok se, ujedanput, kraj ove lepe slike pojavi i riđe lice Lazarevo.
Nešto vrelo, nešto strahovito prožma mu snagu… On ciknu, ciknu kao guja pod kamenom… I sve svoje milo i drago, ovu lepu sliku, složi na plamen i sažeže…
Osta nešto strašno u grudma njegovim, nešto što zija kao ala nenasita, osta osveta…
Lazar i on ne mogu živeti pod nebom, jedan mora biti mrtav!
On se reši u goru, ali najpre da ubije Lazara…
I, čudnovato! Od toga časa on beše drugi čovek. Niko više nije mogao raskvariti nameru njegovu. To osta kao u kamen urezano… Otac, mati, braća, deca, Jelica… sve je na svome mestu, ali nada svima je smrt Lazareva… Činilo mu se da neće moći živeti, da neće moći disati ako Lazar diše…
I, stegnuvši pesnicu, baci strašan pogled na kuću oca Lazareva.
— Teško tebi, stari Ivane! — riknu on. Teško tebi, krove, koji si prvo zaklonio glavu onome zlikovcu!… Od tvoje kuće, Ivane, ostaće kućište, a od naroda iz doma tvoga strašna pripovetka!… Tako mi Gospod glasa ne čuo, tako me ne ogrejalo sunce sutrašnjega dana!…