Deo 1, Poglavlje 4: U kolu
Varnica je pala vrlo zgodno: i gde treba i kako treba. Sve do toga trenutka Lazar se kolebao; sad je bio rešen… Davno i davno, još u prvim časovima ljubomore, javljala se u njemu ova misao, ali je on sam odbijao i prituškivao. I što je on nju više gušio, tim jače je ona izbijala, jurišala na njegovo srce i borila se s njim po čitave dane i noći. Tu beše detinjstvo, i pažnja, i ljubav njihovih roditelja, i one slatke i mile uspomene. I strašno se beše rešiti na taj korak, tim strašnije što Lazar dosad ne ču slična primera…
Ali sad, kad mu i jedan star čovek veli ono isto što mu jednako njegova crna misao šapuće, sad mu se učini da je u pravu da tako uradi!… I šta ga se tiče Stanko!… I ko je taj Stanko?… On da je drug, prijatelj, da je pravi jaran, on ne bi prkosio onako kao on njemu jutros: „jarane, ti si dever; tako smo rekli“!… I uskipe mu bujna mlađana krv…
— Nije dever! — riknu on. — Nije dever nego pogani dželat!… To ću ja tebi biti!… Odsecaću komade mesa sa tela tvoga, pa ih onako žive jesti!… Da si najveća sila, meni nisi ništa!… Ja ću te srušiti… smožditi!…
I, ne znajući šta radi, on skide kapu pa opuči koračati. Toplo ilinsko sunce probijaše kroz gusto lišće, a njegovi svetli zraci padahu ovde-onde po zemlji. On je goreo i bez sunčeve toplote. Jed i muka podložiše vatru u grudima njegovim, a ta vatra sagore sve što je bilo lepo i plemenito u tim grudima…
Dugo je lutao. Niti je osećao gladi ni žeđi. Sunce je bilo na velikim zarancima kad je došao u kolo, gde je mislio naći Stanka i zavaditi se s njim.
Stanko je već bio tu sa Jelicom. On se topio od milina… Raj pravi čoveka anđelom. I Stanko, u raju duše svoje, bio je zaista anđeo. Da si mu ma šta zaiskao, dao bi. Da si koga grdio, on bi ga branio. da si rekao da ima rđavih ljudi, on bi ti dokazao da nema… Da si mu kazao da neko misli o ubistvu, on bi te gledao začuđeno, sa nevericom; pitao bi te: zar ima ljudi koji hoće namerno da ubiju čoveka?
Mladež zametnula igru, odskaču jedan drugom.
Lazar se uputi Stanku.
— Stani-de, Lazo! — reče Stanko Jurišić. — Odskoči Šokčaniću, tako ti krsnog imena!… Pobesne lepo od jordama što nema nikog da mu odskoči!…
— Ne mogu, — reče Lazar. — Zar nema ko drugi?…
— Zvao sam imenjaka, ali on tamo s Jelicom…
Lazar se namršti. Poćuta malo dvoumeći, pa reče:
— Dobro!… Da mu odskočim!…
I priđe meti, mahnu dva-tri put rukama i preskoči belegu.
— A!… Pero!… — zagraja momčadija. — Ded jako!…
Pera nadskoči Lazaru.
Lazar skoči i doskoči mu. Pera skoči opet na belegu. Otpoče nadmetanje.
Ali nabrzo ubarabariše. Jedan drugom ne mogoše odokočiti… Svi stali i glede. I devojke dođoše; čak i Stanka prenuše iz njegovog raja.
— Ne možeš, Pero, ne možeš! — viče Jurišić.
— He može ni on dalje! — veli Pera ponosito. — A vi ne možete ni donde!
— Pa i mnogo je! — rekoše neki. — Iz mesta onoliko skočiti — to je slota!
— Dalje ne može niko! — reče Lazar.
— Skačem stopu više! — viknu Stanko Aleksić.
— Manj ti? — povika momčadija.
Lazaru pionuše oba uva.
— Da vidimo! — viknuše devojke.
Stanko priđe i stade na metu. Mahnu dvaput rukama, pa, kao na krilima, podiže se i odskoči stopu više.
— Aih! — začu se uzvik.
Sve živo pogleda u Stanka s nekim poštovanjem; Jelica je gledala ispod oka, ali tako da Lazaru, koji to smotri, nabreknuše žile na čelu i slepim očima.
— Skloni se! — viknu on.
— Aha!… Ček, sad Lazara! — viknu mladež sklanjajući se. Lazar priđe meti.
Sve stalo, ne diše.
Lazar skoči na belegu.
— To vredi!… Ded’ sad, Stanko!…
Stanko beše vedar kao prolećni danak. On se nasmeši pa reče:
— Mogu još stopu!… Lak sam kao tica!…
I, bez ikakva naprezanja, odskoči belegu za čitavu stopu.
Lazaru smrče pred očima…
On napreže svu snagu, ali ne može doskočiti. Skoči dvaput u mesto, ali treći put udari nazad.
— Ostav’ se, Lazare, ne možeš! — povika momčadija.
— Ovo nije čisto skočeno. On je prekoračio metu! — reče zlobno.
— Nisam, jarane! — reče Stanko.
— Jesi!… Jesi!…
— Nisam!… A da se baš uveriš: još ću stopu skočiti!
— Batali! — reče Lazar.
— Braćo!… ne dajte mi lagati!… Skačem još stopu! — viknu Stanko.
— E, čekaj! — reče Lazar.
Pa priđe belezi. Odmeri jednu stopu, izvadi nož iz cagrija, položi mu tiluće na zemlju, a oštricu okrete gore.
— Skači! — reče, odstupajući od belege, a oči mu sipahu paklenu mržnju.
Momčadija se umeša:
— Nećemo tako! — povikaše sa sviju strana.
— Hoću! — reče Stanko sigurnim glasom i priđe meti. — Pazite, jesam li na meti?…
Sve živo zastade. Jelica, kao da je prozrela Lazarevu nameru, preblede kao smrt.
Stanko se hipnu i preskoči nož…
Graknuše sa sviju strana kao da dobiše nov život… Sve živo skoči oko Stanka. On pogleda Jelicu, kojoj se lagano vraćaše rumenilo na lice… U njenim očima vide on veliku radost, koja je vredela više od sviju pohvala…
— Odskočio si; ali da se porvemo! — reče Lazar.
— Ja i ti?! — pita Stanko začuđeno, jer se njih dvojica nikad ne rvaše. — A što?
— Da vidimo ko je bolji rvač?
— Ostavi se! — reče Stanko.
— Da ti padnem „s kolena“! — jeknu Lazar. I samim pogledom izazivao je.
Stanko se ljutnu.
— Šta je tebi, jarane? — upita on, a u tom glasu zvonio mu prekor.
— Šta tu vazdan!… Smeš — ne smeš?! viknu Lazar, a beonjače mu od zala zakrvavile.
— Najposle… kad hoćeš! — reče Stanko, čudeći se šta mu je naspelo…
I uhvatiše se.
I poneše se po onoj čistini… Dva diva, dva rvača, dva najbolja momka u selu kušaju snagu… Sve živo pretvorilo se u oko…
A oni se nose… Obe strane jednake. Koliko ko vlada snagom, toliko i veštinom; jedan drugom paze na svaki pokret…
— Ne mogu se oboriti! — veli Šokčanić.
— Oboriće Stanko!
— Neće!
— Hoće!
— Neće!… Pašće „pokoške“! — reče Popović.
Stanko se smeška, a Lazara znoj probija.
— Oboriće Stanko, Lazar malaksava! — reče Ivanković.
Kad to ču Lazar, on navali svom snagom na Stanka… Ali Stanko se čudio tako vešto da milina beše pogledati!… Kao da je znao svaku misao Lazarevu…
Vide Lazar da se ni snagom ni veštinom ne može ništa učiniti, pa pribeže lukavstvu, podbi nogu Stanku i ovaj posrte.
— Jarane, — reče Stanko — mi se „čisto“ rvemo!… Da sam ja tako hteo, ja bih tebe davno oborio!…
— Ja se ovako rvem! — reče on besno.
I desnom nogom udari levu Stankovu, pa navi snagom na levu stranu da ga obori… Ali mu ne pođe za rukom. Stanko se već nadao tome kolaču. Leva noga, koju Lazar htede podbiti, osta čvrsto pripijena za zemlju… On mirno sačeka da se Lazar navije na njegovu levu ruku, pa da ga onda najedared odbaci… Ispade Lazar iz njegovih ruku kao neki trupac i breči o ledinu, a on osta dupke…
Diže se duga u nebo. Što je Stanko sad uradio, bilo je junački. Sve živo, i muško i žensko, potrča mu i obasu ga hvalom…
Lazar se diže. Njega je bilo stid ovog sveta. On oseti kako s pravdom zajedno i ovaj narod beše uza Stanka. On vide kako mu svi veselo trče i ruku pružaju… On vide i onaj radosni Jeličin pogled: i ona se radovala što ga je Stanko oborio!…
I nabreknuše mu žile… Nešto besno, nešto silno poče mu drsati srce, kao da hoće da ga iščupa!…
On dokopa kapu, koja mu beše spala sa glave, i pobeže…
Za trenuće oka bio je u lugu…
Jurio je kao mahnit, besan, otrovan. Dokopao zubma svoju desnu ruku pa je grize, a ne oseća bola… One „zle“ suze udariše mu na oči… i tada je bio kadar svašta učiniti…
Neko ga, sa straga, udari po plećima… On se okrete. Za njim je stojao Marinko:
— Zar momci plaču? — upita on zajedljivo.
Lazar odmahnu glavom.
— Moj sinko!… Pravo vele: prošlo je vreme kad se ljudi rađaše!… Ovo je neki izmet… plače!…
To beše što i nadraženom psu palica kroz plot… Samo što pogleda Marinka strašnim pogledom, pa jurnu kao zver…
U trenutku se vratio. U ruci je nosio zapet pištolj… Jurio je pravce kolu…
— Lakše!… prikradaj se!… Oni će te drugi smotriti! — vikao je Marinko, hvatajući ga za rukav od košulje. — Eno, vidi, kako se rebri!… Gledaj, gledaj, kako joj nešto šapuće!… vidi, vidi, vidi, kako se ona smeška!… sigurno joj priča o svome junaštvu i tvojoj sramoti!… nuto, kako joj se preginje!… Lakše… lakše!… Za onaj cer onde!… Baš će tikom mimo tebe proći!…
Lazar se kao guja vukao od drveta do drveta… On više ne beše čovek — nego zver…
Kolo. veselo kolo, veliko kao gradina, povija se kao plamen na vetru: to ovamo, to onamo… Svirač zaduvan, oznojen, zastao pred Ivankovićem, pa svira mesta, a ovaj prepleće nogama, kao da koske u njima nema.
Najedared se prelomi da gora jeknu:
— Jelice!… Sad igraj!…
Poslednji slog zagluši pucanj iz pištolja, koji se razleže po lugu… Stanko posrte i pade na desno koleno…
Jelica ciknu i diže ruke nada se, a sve drugo okameni se na mestu…
Nasta tajac… Samo se čulo kako puca suvo granje u česti…
Nekoliko trenutaka potraja mrtva tišina… Stanko Jurišić prvi dođe k sebi. On pritrča svome imenjaku.
— Imenjače!… Imenjače!… — viknu i uhvati ga za ruku.
— Čujem! — odgovori Stanko.
— Jesi živ?
— Živ sam — reče on i, uhvativši ga za ruku, diže se polako.
Ali se ljuljao.
Sve dođe k sebi i opkoli ih.
— Jesi ranjen?
— Ne znam.
— Boli li te gde?
— Ne boli… Ali mi neki crveni kolutovi na očima da ništa ne vidim…
— Ama ko to puca, ljudi? — upita Ivanković.
— Lazar! — viknu nekoliko njih.
Stanko trljaše oči…
Kad je sebi došao i počeo malo nazirati, on sede.
— Ama, kažite mi, ljudi, šta ovo bi! reče on.
Jurišić mu ispriča.
— Ne mogu da budem pametan zašto je to činio!… Nisam ni mislio o tome!… Najedared samo mi mrče svest!… Nisam čuo ni pucnja!…
—Znate li gde je udario kuršum? — viknu Šokčanić.
— Gde? — zagrajaše sa sviju strana.
— u kapu, evo!…
Stanko ne beše priseban, pa nije mogao ni nazreti opasnost koja mu je pretila. Sasvim ravnodušno je zavlačio prst u rupe koje mu je kuršum na njegovoj kapi načinio… Jedino što je osećao beše da ga glava zanosi…
Momčad se ljutila.
— Hoće da ubije što mu je odskočio i što ga je oborio!… Sram ga bilo!… — viče Stanko Jurišić. — Onda je trebalo i ja njega. što mi je odskočio!…
— Nije — viče Šokčanić. — Trebalo bi od Crne Bare napraviti groblje!…
I dok se još mladež ljutila, sunce se žurilo svome smiraju. Senke drveća behu ogromne; čak i senka čovečja beše već kao grm. Od Drine je pirkao svež povetarac.
— Evo noći!… Hoćemo li kućama? — viknu jedan.
— Možemo! — reče nekolicina.
— Hajde ko hoće!
I počeše se razilaziti u gomilicama.
I Stanko se diže, uze Jelicu za ruku pa pođe najlak… Osećao je umor i klonulost… I nikako ne može da se osvesti, da dođe k sebi i da razume sve što se desilo… Nešto, kao neka grmljavina iz dubine, zbunjivaše mu mozak.
— E, brate! — reče on tiho, kao da je samom sebi govorio.
Jelica prošaputa:
— I baš htede da te ubije?
On sleže ramenima.
— I to zbog mene!
Kao da mu neko opali šamar, on se trže, razrogači oči i pogleda je strašnim pogledom:
— Zbog tebe?!…
— Zbog mene!… Zar ti ne znaš?… A on te odavno mrzi…
Stanku najedanput puče pred očima… On se sećao svega; sećao se kako ga je Lazar izbegavao; sećao se kako je uzviknuo: „Jelice!… Sad igraj!…“
I u njegovoj se duši nešto zakuva… Nešto čudno, ali strašno… Nešto što on, do danas, nikad ne oseti…