Deo 1, Poglavlje 5: Zločinac
Čim je spalio pištolj, čim je video Stanka da posrte i pade — Lazar se najedanput okrete, baci pištolj, pa naže bežati… Trčao je što igda može; jurio je kao da ga besi gone…
Čuo je da puca granje za njim, pa mu se učini da ga neko vija. Beše zaboravio da je kraj njega bio Marinko… Mislio je da se sve selo diglo za njim u poteru… Nije imao kuraži da se osvrne; bojao se stići će ga, osvrtajem će izdangubiti!… Napregao svu snagu pa juri. Kuda?… On nije znao, nije čak ni mislio kuda će. Hteo je da pobegne, da se sakrije, pa ma u pakao, ako samo skloništa nađe… Preskakao je trn, panj, sve što mu na putu beše, jer nije gledao kud ide ni gde glavom udara.
Ali snaga ga poče izdavati. Dah mu je bivao sve kraći i kraći, a korak sve manji i manji… I najzad on pade ničice i pokri lice rukama… Zaptio sluh, pritajao dah, rešio se na sve: što je — tu je!…
Krv mu jurnu u glavu, i kao neka mala nesvestica pomrče mu svest za časak…
Naskoro dođe k sebi. Onako ponuren osluškivao je, ali ne ču ni šuma ni vreve, i on diže glavu… Diže je malo više i zveraše po onom večernjem sutonu… Nigde nikog… On dahnu dušom, diže se i sede…
Ali je umor bio veoma veliki… Ruke, kojima se opirao o zemlju, drhtale su; svaki ribić na telu igrao je… Krv je naglo jurila po žilama, kao planinski potočić kad se voda u njega slije; lepo je osećao kako se ponegde zgusne i zastane od silne navale… Noge mu počeše trnuti, a tabani bujati; u glavi je grmelo, a oba uva pište kao dve pištaljke.
On opet klonu na zemlju i sklopi oči…
Ali to ne beše san… Bio je kao u nekom polusnu, u kojem je čuo i onog malog cvrčka što cvrči iznad njegove glave, i onaj šušanj što ga zelenbać pred sami smiraj sunčev pravi hvatajući muve i bubice, i onaj cvrkut male ptičice što cvrkuće u svako božje doba dana; ali mu pamet ne beše prisebna… On je čuo sve to, znao je sve to, ali nije mogao razmišljati ni o čemu…
I, malo-pomalo, taj šušanj i ta cvrka navukoše mu tvrd san na oči, kao zastor neki, te mu usnu i telo i duša…
Dugo je tako ležao… Probudio ga je glas jedne sovuljage što beše na drvetu, više njega.
On diže glavu i stade zverati oko sebe… Ne beše to kuća njegova…
Gde je sad?…
Poče trljati čelo i češati se po glavi… Napreže misao da ga seti gde je… Ovo je šuma, a otkud on u šumi?…
Polako, vrlo polako poče mu dolaziti svest… On se sećaše… i seti se svega što je bilo, seti se i onoga što je uradio…
Misli mu se malo zadržaše na samom delu… Pred očima mu se javi slika Stankova: kako bezbrižno igra pored Jelice, kako joj nešto šapuće na uvo, i kako se ona smeška; zatim, kako ga je on privrebao i spalio pištolj…
Savest ga nije grizla… Štaviše, osećao je i nešto osvetničkog zadovoljstva gledajući u pameti kako Stanko pada…
— Tako i treba! — mislio je. — Hoće on meni da otme Jelicu… Nema, sinko krvavi, to se glavom plaća!… I kako je bezočan, pa me još zove da mu budem dever!… Budiboksnama!… Ovako ja tebe, pa sad neka ti deveruju hladne guje pod zemljom; ja ću uzeti Jelicu i bez tvoga deverstva!…
I bio je tako miran… bilo mu je tako pravo kao da je učinio kakvo dobro delo…
Jelica!… Ta lepa devojka!… I ona će biti njegova!… Što je bilo na putu, on je sklonio; a Crna Bara boljeg od njega nema!…
U pameti je gledao Jelicu kako se smeška na njega… Video je kako je njegov babe prosi, kako ih popa Miloje venčava… Srce mu se razdragalo, pa igra, igra u prsima…
U tom slatkom zanosu zaboravi i gde je, i šta je učinio, i šta sad radi…
Najedared se nešto prelomi nad njim, nešto što mu odjeknu u duši kao trem nebesni; nešto što ga zaprepasti i prenerazi, što mu prekide taj lepi nit snova njegovih… Učini mu se da se svet sruši.
A to beše sovuljaga na hrastu više njega!… Ona zaleprša krilima i prelete mu tikom pored lica, tako da je osetio vetar krila njenih…
Beše skočio na noge, ali je stojao na mestu kao zakovan… I uzdrhta kao prut…
To ga osvesti… Odoše mu mili snovi. On vide samo da je begunac i ništa više…
Neka strašna misao, strašna kao avet, dođe mu na pamet.
— A ako ti nisi ubio Stanka!… Ako on bude živ, kud misliš onda?…
On oseti da mu se zemlja pod nogama giba… Ali se opre toj misli.
— Ubio sam ga!… Ubio!… Dobro sam gađao!… Kuršum je udario u glavu!… On je posrnuo i pao. To sam video ovim mojim rođenim očima!
Pa, opet, opet!… Činilo mu se neverica: on nije bio uveren da je Stanko pao!…
I opet napreže misao da ga seti celog događaja!…
— Posrnuo je… posrnuo je… to sam video!… A ja sam gađao u glavu… usred glave!… A kad je posrnuo, onda je i pao!… Nije mu glava od kamena, pao je!… Jeste, pao je!…
I on uveravaše sebe da je pao…
Ali na uveravanju i ostade… Nešto mu iznutra šaputaše:
— Živ je on, živ!… Možda još luta dubravom noćas, na te traži!…
Kosa mu se diže uvis… Užasan strah ovlada njime…
Nešto zašušta iza njega… Telo mu prožma jeza… Zaustavi dah, napreže uvo i — ne ču ništa!…
Pogleda nada se… Nebo se osulo zvezdama; a one zvezde glede ga hladno i podrugljivo kao oči uhodine, koji je pronašao krivca, pa se pravi da ga ne vidi, nego dremljivo trepće… Ali krivac kao da čita iz toga pogleda, koji mu veli: znam te, vidim te!… Ti si… ne možeš pobeći!…
I zvezde mu uliše strah…
I opet nema tišina… I listak stoji, i ptica ćuti, i sve je zanemelo, samo iz duboke dubrave jekne po neki glas… Ali to nije glas ni čovečji ni životinjski… to je glas tamne noći: dubok i taman, i neodređen i silan, i tajanstven; glas koji te razdraga, ali ti od njega i pamet stane, i krv se sledi; glas koji te ubija, ali i krepi — prema raspoloženju duše tvoje…
I od ove gore uhvati ga strah. Od gore u koju je pobegao!… Uhvati ga strah usred luga gde, možda, nije nikad kročila noga čovečja…
On se oseti sam, ostavljen i od boga i od ljudi. Sam usred prirode pune života: kod neba — bez neba, kod boga — bez boga, kod onolike roditeljske i bratske ljubavi — bez ljubavi! Nikoga kod njega, nikoga oko njega, nikoga nad njim sem straha… On mu se jedini naturio za prijatelja.
I on naže da pobegne od toga prijatelja…
Jurio je i jurio. Najedanput stade.
Učini mu se da ugleda vatru, ali vatru veliku, kao da kuća gori. On zastade, dršćući, a hladan znoj pocuri niz slepe oči i lice…
Vatra je bila velika, sjajna; probijala je kroz gustu šumu… a plamen je lizao sve više i više… I on oseti toplotu toga plamena…
Malo-pomalo, vatra se poče tuliti, a iznad drveća podiže se mesec, istina malo okrnjen, posle uštapa, ali opet veliki i sjajan.
Prvi put, te noći, dahnu on dušom… Mesec mu osvetli šumu, a njemu kao da svanu. Zastajaše ovde-onde ne bi li našao kakvu putanjicu da se njome uputi. I posle malog tumaranja nađe je.
I oseti lastak duši… Bio je uveren da će ga ta putanja izvesti na put. I to ga je veselilo. Ta, samo da mu se oprostiti ove puste dubrave! Nisu ljudi tako strašni! Strah je pustolina, jer u pustolini osećaš kako su i tvoje grudi prazne…
I on pusti korake…
Ali… najedanput zastade…
Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide. On diže glavu i vide pred sobom čoveka…
Da je smotrio vuka ili medveda, lakše bi mu bilo…
Prva misao beše mu: Stanko. Od te senke što mu se lagano približavala učini mu se Stanko. Učini mu se da vidi i garavu cev upravljenu pravce na grudi njegove…
Svu je noć obamirao, ali sad umre!… Noge mu se podsekoše, i on se surva na zemlju kao panj kad mu žile podsečeš… Zatvori oči da ništa ne bi video…
I učini mu se kao priđe neko i nadnese se nada nj: neka ledena ruka uhvati ga za vrat i steže… On oseti kako ga ta ruka sve više i više steže; kako hladni prsti utanjaju sve više i više u obliku njegovoga vrata. Dah mu se poče gubiti…
I… on se obeznani…