Deo 3, Poglavlje 2: Kućni prag
Spustila se noć. Polje je mirisalo barutom… Ustaši se povukoše u česte pod drva da ih ne bi na snu „bila vedrina“.
Stanko se našao pored oca.
Ja ne znam, ali ima trenutaka kad i radost okameni čoveka. Zanemi kao i u najvećoj nesreći. Tako je nekako bilo i kod Alekse. Od nekoliko dana on više ne beše gosa svoje pameti… Svaki trenutak stvarao mu je po jedan izvor sreće… On nije znao šta se s njim radi…
Njegov Stanko! Ama je li mogućno da je to njegov Stanko?… Zar on otac tome mladome divu na koga svi oči upravljahu?… Zar on otac tome gromu čije oko seče kao oštra sablja, a opet pòglêdâ onako gospodski, ponosito?!…
I kad mu Stanko priđe ruci, on se zbuni; čisto bi je trgao od nekoga straha i, tako da reknem, stida što mu takav junak ruci prilazi!…
Tako i sad. Stanko je sedeo uza nj, a on oseća kako mu srce strepi… Sin mu razgovara s popom, a on ne može da se nasluša onih pametnih reči što lete kao nestašni leptiri sa usana njegovih… Ne može ni popa da se nagleda, jer on je slušao tako pažljivo razgovor Stankov kao da to govori kakav starac od sto godina!…
— Muka sam se namučio, moj popo, muka!… I ako, sa grehova mojih, duša moja bude u paklu mučena, ja mislim da većih muka biti ne može!… Dan-noć u strahu… Kad samo pomislim na moje kod kuće, kojih se svi odrekoste, kad pomislim da oni behu roblje nezarobljeno ni krivi vi dužni; kad pomislim kako se pravi krivac bezbrižno šeće po Crnoj Bari, u meni se uzmuti utroba!… Čini mi se, e se majčina hrana buni u meni i proklinje me!… Osećao sam njihove suze po telu mome, jer su me pekle kao živa žeravica!…
— Ćuti, sinko, ćuti! — veli mu popa.
— Sad mogu!… Iako sam četiri živoga uzeo na dušu, mogu ćutati, jer mi je duša mirna i srce na mestu… Ja verujem da sam grešan, ali bih bio veći mučenik da se nisam osvetio!…
— Greh jeste — govoraše stari sveštenik. — Pa opet, ko mu zna!… Svete knjige vele: „Ne uzimaj tuđega života, jer nisi kadar jedne bele vlasi u crnu pretvoriti.“ I tako je!… Što nisi kadar nekome dati, ne smeš mu ni uzimati!… Ama, sinko, to je nauka nebesna. Tako se može tamo, na nebu; ali ovde, na zemlji… ovde to ne može biti!… Mi smo ti stvoreni nekako drukčije. I evo, ja, grešni sluga oltara božjeg, ja ti kažem: nije dobro što si učinio, ali je pravo! A stari rekoše: što je pravo i bogu je drago!…
Stanko mu uze zboranu ruku i poljubi.
— Hvala ti, popo! — reče on.
— I kako da mu to ne učiniš… Ja podigao malo krova nad glavom, on mi ga zapali! Ja podgajio porod, potporu starim danima, odmenu iznurenom telu, sveću krsnu, na kome ću tekovinu i slavu ostaviti, a on mi ga robi i ubija!… Pa zar da ne skinem zulum sa svega?…
— Tako je, popo! — povikaše sa sviju strana.
— Ja, kao sveštenik, ovo vam ne bih smeo govoriti!… Moj je posao da vam govorim o ljubavi, — nastavi popa, padajući sve više u vatru — ali kako i vi i ja možemo voleti onoga ko nam ruši u prah i pepeo svu tekovinu i čereči oštrim nožem naš podmladak!… Da nam bog srca i pameti dao nije, to bi sve moglo biti!… Ama ovako… neka oprosti Gospod!… Stanko, sine!… Iako božanski zakoni kažu da si grešnik, zemaljska pravda i mi, grešni ljudi, velimo ti: „Ko se ne osveti, taj se ne posveti!…“
— Tako je!… Tako je!…
— I tako je! — nastavi opet popa, skočivši na noge, a oko mu se zapalilo. — I drukčije ne može ni biti!… Jer, onda, kako bismo nazvali ovaj naš ustanak? Mi se digosmo: ili da izginemo ili da dušom dahnemo; digosmo se da ubijamo i pobijemo onako isto kao što oni nas ubijaše; digosmo se da se oslobodimo, da možemo biti ljudi, da se možemo serbezno pružiti pod svojim krovom i na svojoj postelji, da možemo bez straha zagrliti i poljubiti svoje čedo, a da ne pomislimo da će ona mala, plavokosa glavica pasti od noža turskog; digosmo se da možemo biti ono što je bog hteo, stvarajući prvog čoveka — pravi ljudi!… I onda, neka je po sto puta blagoslovena krajina!… I neka si blagosloven i ti Stanko, sine moj!… Sve grehe tvoje primam ja na svoju staru dušu!…
I diže ruku stari sveštenik i pogleda u ono zvezdano nebo:
— Gospode! — viknu on. — Ti, koji si dao života i najmanjem crvu, blagoslovi delo naše!… Mi ne nasrćemo, mi se branimo!
Sve je stojalo gologlavo oko sedog popa.
Stanku se grudi nadimale… I popa ga blagosilja!… Ni dotle nije mislio na san i odmor, a sad ga to sasvim prođe. On priđe Aleksi, uze mu ruku i orosi je suzama:
— Babo!… Ja osećam da mi je bog oprostio!… Oprosti i ti za onolike tvoje muke i nevolje!…
A koji je to roditelj što mrzi svoje dete?! Ima li igde, pod ovim božjim pokrovom, takog čudovišta?…
Razume se da je davno oprostio. On je već i zaboravio svoje muke u ovoj radosti…
Zora je sinula rumena i sjajna. Nijedan oblačak ne sakri sjajnog sunašca. Svetlo, veliko, pusti ono svoje sjajne zrake, te obasja poljanu rosom orošenu…
— Čupiću! — reče Stanko. — Ti si naš vojvoda. I ja, kao tvoj mlađi, molim te: pusti me do kuće!… Zaželeo sam se svoga krova, svojih ukućana!… Otišao bih samo da celivam onaj svoj prag!…
— Idi, Stanko!… Eto, i Aleksa može s tobom poći…
Poglavlje 2.1.
Vetrić je šuškao zelenim lišćem, granje je puckaralo pod nogama, ptice su pevale pozdravljajući beli dan, a kroz šumu se čula huka drinskih talasa…
I sama pomisao da će serbezno prekoračiti svoj prag, razdragala je Stanka. A već ukućani: majka, braća, snahe, dečica… Pa Jelica… ta hrabra, lepa devojka!… Srce mu je igralo od radosti!…
— Pomisli, babo!… Sad, a Ilinu dne, ravno šest godina!… Ala to behu muke!…
I kao što ona poslovica kaže: dve se ribe na jednom žaru pekle, pa jedna veli: „Meni je zlo“, a druga: „Meni je još gore!“ tako i Aleksa. On je verovao da se Stanko namučio, ali se nije opet mogao namučiti toliko koliko on.
— Moj sinko, te još kakve muke!… Šta ti sve ne pretrpesmo ja i ona tvoja jadna mati!… Dan za danom osvitao je sve crnji i žalosniji!… Pa… nigde mu kraja ne vidiš!… Ljudi beže od tebe kao da si kužan. Toliko mi puta beše došlo da kidišem na ovaj jadni život!… Znaćeš, ako bog da, i sam šta su muke roditeljske; ali ono što ja preko glave preturih, ne dao bog ni najvećem dušmaninu!…
Pa mu onda okrete pričati sve do sitnica… Stanko je išao pored njega oborene glave, slušajući muke i patnje kakvih nigda čuo nije.
— Pa, opet, hvala je bogu!… On kad da — da!… Njegova je ruka vazda puna, a njegov je dar najslađi! — reče Aleksa i podiže kapu te se prekrsti. — I evo, dok ovo malo raščistimo od Turaka, i oženiću te!… Rad sam videti i tu radost za života… A, gle, ti za nju i ne pitaš!…
Pa pogleda Stanka ispod oka.
A ovaj junak, koji je toliko čuda načinio, koji je toliko puta smrti u oči pogledao, ne usudi se pogledati ocu u oči. Osećao je kako mu plamen liže obraze. I da je Aleksi bilo do toga, on bi mogao čuti kako mu srce lupa… Ali Aleksa ne slušaše to, on stade hvaliti Jelicu:
— Alal joj mleko materino. To je junak devojka!… Znaš li, sine, kad si ono nju preko praga preveo, meni se učinilo da mi se sunce u kući rodilo!… I neka je blagoslovena ona njena ruka: čega se prihvati, napreduje!…
I zanese se starac hvaleći Jelicu… On pričaše o njoj najlepše.
A Stanku ode pamet daleko, daleko… On se sećao sviju sitnica iz drugovanja s Jelicom… Pade mu na pamet ona žetva… Jelica je bila s njim na mobi kod Šokčanića, baš su naporedo želi… Ona je pevala onu pesmu:
Momče naže trides’t i tri snopa,
A devojka tridest i četiri.
On zapeo iz petnih žila da mu ona ne odmakne… Gonili su se od ručanice do zaranaka, i nijedno odmaći ne može… Znoj je kipeo, ali se nijedno na to ne osvrtaše…
Najedanput, puče sapinjač pod grlom Jeličinim… Ogrlica klonu i baš na dnu samoga vrata smotri on mladež, koji je tako divno stojao na onom punom grlu devojačkom…
— Šta ti je ovo? — upita on i taknu prstom mladež.
Ona se zarumene, jer vetrić pirnu i razdrlji još više ogrlicu, te Stanko može videti i oblinu grudi njenih… Kao mahnita jurnu i pobeže…
Ali Stanku to osta u pameti. Dosta puta u nesanim noćima mislio je o tom mladežu i grudima; a sad sve mu to izide pred oči tako živo i jasno kao da gleda Jelicu pred sobom.
On nije slušao oca. Njega beše obuzelo milje, pa mu se razlilo po celoj snazi… Za njega je Jelica bila sva sreća zemaljska!… Neka Jelica bude njegova; neka dođe taj trenutak da sme poljubiti onaj mladež i omilovati one grudi, pa treći dan neka ga kljuju orli i gavrani!…
I bližeći se ataru svoga sela, i uspomene mu behu bujnije. Svaka staza, svaki žbunić beše mu po jedna uspomena iz prošlosti… Onaj hrast što je onako besno raširio svoju krunu, bio im je jednom zaklon od kiše. Na ovoj su stazi toliko puta razgovarali… Iza onog žbuna viknula ga je jednom, kad je tuda prolazio, pokazajući mu prvo jagnje koje su dugo, dugo zajednički milovali. Pa kako ga je milo tada pogledala.
— Voliš i ti jaganjce.
— Volim.
— Ja bih se, da me nije stid, igrala s njim i dan i noć!… Pogledaj, molim te, kako’ mu je lepo oko!… Na ovaj beli cvet na čelu. I… gleda, nekako, kao dete!…
— Doista…
— Nana mi se svakad smeje, ali me ne grdi… Ja svakom nadenem ime… I ne dam nijedno zaklati!… Sve kriju kad hoće da kolju, a ja posle plačem da se ubijem… Ne znam u detinjstvu, ali otkako sam omudrala, ja nisam okusila jagnjetine…
Stigoše pred han. On beše prazan. Nigde žive duše, nijednog povesma dima da se s badže uzdigne.
— Pustoš! — reče Aleksa.
To Stanka trže iz njegovih sanjarija. On baci pogled na kućurimu i namršti obrve.
— Da bog da sve turske kuće ovako propevale! — reče Aleksa. — Jesi video gde su me zatvorili?
— Video sam.
— Da se uvratimo!…
— Nemoj, babo… Nemoj makar danas, jer mi je ovo prvi veseo dan posle šest godina, pa sam rad da mi ništa ovu radost ne pomuti…. Ostavi sutra… prekosutra… kad hoćeš… Samo danas nemoj!…
— Dobro, kad veliš… Hajdemo onda kući.
— Jest, hajdemo kući!…
Ali pogled na tu prokletu kuću i ovo nekoliko reči što ih s ocem reče prekide mu sve lepe snove… U pameti se njegovi počeše pored lepog lika Jeličinog pojavljivati i omrzli likovi: Kruška, Marinko, Ivan i Lazar… Pred oči mu izide ona strašna noć kad je oca izbavio… Duša mu se gadila od ovolikog kukavičluka Kruškinog i Marinkovog… Kao da je osećao njihove hladne leševe pod svojim prstima… I on okrete glavu na drugu stranu da bi pobegao od te gadne slike…
Ali na drugoj strani stojaše Ivan i Lazar… Ivana opkolio beo dim, a on moli i preklinje da mu da života, moli ga kao boga… A Lazaru klecaju kolena… lice bledi i modri, usne poplavile…
— Ih — reče — apa je to gadno!
— A šta? — upita otac.
— To… kad čovek nešto radi, pa posle, kad mu za to dođe plata, a on savije grbaču kao đeram!…
— Misliš Lazara?…
— I Lazara i Ivana i ona dva gada!… Ja bih pre progutao kuršum nego što bih zamolio!…
— I ja! — reče Aleksa ponosito. — Kad mi život dotle dođe da se moram za nj čoveku moliti, ja bih ga pregoreo!… A oni… valjda strine?…
— Gadovi!… Šteta što im bog dade onaj lik čovečji! Ja, babo, volim junaka, pa neka mi je krvni dušmanin! I, evo, živoga mi boga, velim ti: ako se kadgod susretnem s junakom, i ranim ga, na pleća ću ga svoja natovariti i skloniti da ga ne kljuju orli i gavrani!
— Jest. Junaka treba… Grehota bi bilo ostaviti mu telo nezakopano…
— A ovo!… — I Stanko pljunu i odmahnu rukom. — Ovo su smrdljive stenice što te napadaju iz mraka. A kad im staneš oči u oči, oni se viju kao crvi!… Mislio sam da je bar Lazar drukčiji!… Ja sam mislio da je junak; i, mladosti mi moje, babo, da je to bio, ja bih ga sahranio kao čoveka, čak bih popu zamolio da mu telo opoja!… Ali ovako!… Ovako samo žalim što sam s takim gadom rastao i odrastao i što sam toliko drugovao s njim da mi je čak i jaran bio!… Žalim za svakom miloštom, za svakom lepom rečju što mu je kad rekoh!… I mrtvoga se stidim!…
Aleksa mu je odobravao. Njemu se činilo da se drukčije oni ne bi ni mogli kazniti po zaslugama nego kako ih je Stanko kaznio…
Već behu na domak kući. Kad vic njegova kako se mirno vije onaj beli dim s krova njegova i kako pravo ide gore k nebu, njemu zaigra srce Za trenutak iščileše gadne i stvori se lepa, domaća slika…
— Stanko, rano moja!… Stanko oči moje!… — zapevala je Petra padajući sinu oko vrata i ljubeći ga…
I ljubiše se i grliše se…
Ona mala dečica obisnula oko pâsa njegova vičući:
— Čiko!… Čiko!…
— On je ljubio sve… Srce mu se razigralo u grudima… Pa još i Jelica tu.
Stanite! — reče on i zbaci kapu sa glave. — Treba još nekog da pozdravim!…
Pa priđe kućnjem pragu, kleče, prekrsti se i celiva ga.
—O, gnezdo moje!… O, radosti moja! Babo! Najo! Braćo!… Svi!… I ti, Jelice, i vi deco!… Ovamo!
I kad svi priđoše, on se diže, pogleda ih i reče:
— Čuli ste jednu moju zakletvu. I ja sam je izvršio, junački izvršio! Sad čujte drugu! Sjajno sunce, sprlji mi oči ako poginem čuvajući i braneći ovo gnezdo, koje mi ovog časa dade toliko radosti koliko samo bog pravednicima u raju daje!… Sad, hajdemo u kuću…
I uđoše svi.