Deo 2, Poglavlje 2: Jelica
Mi se divimo ljudima iz toga doba. Nama se čini da je nemogućno učiniti ono što su oni učinili. Početak ovoga veka isturio je divove kakvi žive samo u pričama… Ti su ljudi čuda činili. Snaga, duh, okretnost, i to beše sve snažno i bujno. Prevrnite listove svetske istorije, pa im nećete naći ravnih, manj ako uzmete mitologiju. Čak su i nekakvim drukčijim jezikom govorili. Svaka je njihova reč poslovica. Onako danas ne govori jedan naučar kako je tada govorio ratar. Polupismeni popa postade diplomata, običan ratar vojvoda, a jedan marveni trgovčić genije! A ma koji od njih jedva da je video dva-tri sela više od svog rođenog mesta!…
Pa i sama žena toga doba bila je nešto drugo. Ona nije naličila na majke i seje ranijih vremena. Celo pokolenje kao da je s neba spušteno. Ako bi hteo potražiti ko podgaji to koleno — mučio bi se uzaludno!… Ni pre ni posle toga doba nećeš naći sličnih primera…
Čuda su te žene činile! Pored svojih domaćih poslova radile su i sve muške poslove. Nije bilo nikakvo čudo videti ženu na razbojištu gde prevrće mrtve i ranjene, zapaja ih i zalaže… Zar je jedna priča iz toga doba kako čak i same babe biju Turke! Od mnogih evo vam jedne:
Bahne Turčin u kuću popa Teše iz Badovinaca. Kod kuće ne beše nikog sem njegove popadije. Turčin beše i suviše osion da bi ga čovek mogao gledati ravnodušno. Kako dođe, on sede kraj ognjišta i poče trti ruke:
— Dede, babo, peci cicvaru! — reče.
Ona beše nešto ljuta, pa ga samo pogleda popreko.
— Peci cicvaru, bre! — dreknu on i zamahnu binjedžiskom, trostrukom kandžijom, te je ošinu.
Planu baba kao vatra, sevnu okom, prilete Turčinu, pa onim drvenim tučkom što je beli luk maločas njime tucala — raspali Turčina posred temena… Turčin se izvrte. Iz provaljene glave kuljala je krv i mozak. Ona pogleda krvav tučak pa ga baci napolje.
— Opogani mi tučak pseto tursko! — reče hladno, pa ode gledati druge poslove…
Toliko rekoh da bih potvrdio ovo što govorim, a sad da nastavim moju pripovetku!
Poglavlje 2.1.
I Jelica je bila čedo svoga doba. Prostodušna, iskrena, verna i odana. Ona je volela Stanka onom velikom i svetom ljubavlju koja, čak i posle groba, cveta u cvetku i zapaja vasionu svojim miomirom…
Što više grdiše Stanka u kući njenoj, ona ga je sve više volela. On beše svaka njena misao. Povučena u samoću, ona je razgovarala s njim i dneve i noći. Ona je znala da Stanko nije kriv. Ona je jedina verovala da on nije kadar učiniti tako gadno delo kojim ga obediše.
Čak je jednom pokušala da ga odbrani od majke svoje. Mati se zaprepasti čuvši njene reči.
— Šta reče, nesrećnice?!
— Rekoh: on nije kriv!
— Otkud ti znaš?
— Znam!
— Zar si ti pametnija od oca svoga i tolikih ljudi?
— Nisam pametnija. Ali, nano, greh je baciti krivicu na čoveka koji nije kriv!
— Kako nije kriv? Zar nisu našli kesu s novcima u njegovom đubretu?
— A zar tu kesu nije mogao tamo i ko drugi zakopati?
— Ali ko bi mogao takav greh učiniti?
— Ja znam, nano.
— Ko?
Ona se zaplamti u licu. Volela je umreti nego izgovoriti ime Lazarevo. Od onoga dana kad se sa Stankom oprostila, mrzela je Lazara onoliko koliko je Stanka volela.
— Onaj ko je projavio.
— Zar Lazar?!
Ona potvrdi glavom.
— Dijete!… Bog s tobom!… Prekrsti se!…
Ona obori glavu. Čudila se svojoj kuraži. Mislila je: to neće smeti nikad izustiti, pa eto — izusti…
Mati skoči. Dokopa je za ruku i upršti pogledom u nju.
— Otkud znaš?
Ona je ćutala.
— Otkud znaš, pitam te!
— Ne pitaj me, nano! Ja nisam videla, ali znam da je samo tako moglo biti!
— Govori! Govori, prokleću te! — ciknu mati i turi ruku u nedra.
Jelica sklopi ruke:
— Ne kuni me, majko! Ja znam da je on nje ga mrzeo!
Ko?… Lazar Stanka?
Jeste.
A zašto?
Majko! — moljaše Jelica. — Ne teraj me da ti to kažem!
— Moram znati!
Jelica je bila crvena kao rak. Onaj vajatić joj se okretao oko glave. Jedva prevali preko jezika:
— Zbog mene!…
Mati se trže. U trenutku je pojmila sve. Jelica je drhtala. Kao u groznici probunca:
— Sad me više ništa ne pitaj!… Valjda sad sve znaš!…
Pa pobeže krevetu i zaroni glavu u jastuke.
Krunija se zabezeknula. Nadala se svemu pre negoli tome. Ali je srce majčino meko. I kad kara, ono blagosilja. Priđe krevetu i uhvati Jelicu za ruku:
— Ustavi, râno! — reče.
Da je osula grdnju na Jelicu, da je klela, da je i ruku digla, ona bi to otrpela; suza se ne bi zavrtela u njenim očima, niti slila niz njeno lice. Ali ovaj meki materinski glas i ovo tepanje gotovo potresoše Jelicu skroz, njena srdnja popusti, srce odvugnu… Oči joj postaše živi izvori. Ona zajeca… dođe joj da iz glasa zàpêva… I da bi to ugušila, ona stade sve dublje roniti glavom u jastuke.
— Râno moja!… Blâgo moje!… Nemoj plakati!… Ti misliš da ću te ja kleti?… Gde bi majka mogla svoje čedo prokleti? Gde je takva majka koja bi to mogla učiniti!… Jelo! Râno!…
I stade se starica previjati nad njom.
Jelica i da je htela nije mogla ništa reći od silnog jecanja.
Ali kad suze odneše bol, pošto oduminu onaj silni nastup, ona se podiže pa, držeći glavu na grudima a ruku u nedrima majčinim, poče tiho šaputati:
— Dôjo! Cijo moja! Nemoj me kleti!… Ja sam tvoje dete…
— Neću, oči moje!
— Ja nisam kriva, nano!… Bog je to ostavio… Oni su obojica lepo sa mnom. Bili su jarani i ja sam stojala s obojicom. Onaj je bio zavidan. Sve mi se činilo da ga mrzi… Kad tako razgovaraš s njim, onaj strelja očima, čini mi se da bi ga popio kao kap vode… I kad se ono na Ilijindan porvaše, ja sam videla da bi ga onaj pre ubio nego oborio.
— I on je pucao na njega zbog tebe?
— Jeste, nano.
— A otkud ti znaš da je kesa podmetnuta?
— Ja nisam videla, nano, ali bih se zaklela u sto manastira da je to njegovo maslo! Jaoj, majko moja! Ti ni zamisliti ne umeš koliko onaj njega mrzi!…
— Znam, ćeri, ali koja vajda kad je Stanko otišao u hajduke?
Jelica na to ništa ne odgovori.
Zaćutaše. I dugo su ćutale. Jelica je osećala koliko-toliko lastaka na duši: bar je majci kazala.
Pa opet joj nije sve kazala. Nije joj kazala da se zaverila Stanku, pa je premišljala da li da joj i to kaže…
Da joj kažem!… — mislila je. — Da joj kažem! Ona je dobra kao dobar dan. Što joj ne bik kazala, majka mi je!… Kazaću joj da sam bila sa Stankom, i da sam mu obrekla…
„Ne, ne!… Ne smem! I što će to?… Što da pričam kad me niko za jezik ne vuče?… A mogu doći prosioci… Mogu me prositi, pa i isprositi… šta onda da reknem?“…
U njenoj duši nasta lom. Da li da kaže ili ne? Stotinu razloga nagonili su je da i to izusti, ali tu beše i onaj stid što ga je s majčinim mlekom posisala, i on joj zapuši usta…
„Pa i nana sad ćuti!… Što me bar ne zapita štogod? Što joj to malopre ne rekoh? Sad bi mi bar bilo lakše. Ona bi otklanjala. Kazala bi: nije spremna… Baš da joj kažeš“…
I zausti da kaže, pa se opet uzdrža.
— Râno moja, šta ćeš! Takva ti je valjda sudbina! — reče Krunija posle podužeg ćutanja.
— Kakva, majko?
— Nije ti bog dao da odeš tamo kud te srce vuče.
— Što, nano? — reče ona i pogleda materi pravo u oči.
— Kako što? Zar on nije hajduk? — upita Krunija.
— Ako je!
— Šta veliš?!
I pogled majčin zaroni joj u dušu.
Ona zadrhta.
— N… n… ništa… — A ti reče: ako je hajduk… — Pa jest. On je pošten čovek… Njega su na silu boga oterali u goru, jer…
Ali joj pogled Krunijin sledi reči na usnama. U njemu vide ona što se najcrnje moglo videti i zadrhta…
— Šta misliš ti? — ciknu Krunija. — Govori! Da ne misliš čekati hajduka dok ti se iz gore vrati?… Da mu se nisi zaverila, nesrećnice?…
Jelici jurnu krv u glavu. Majčina glava stojala je pred njom u nekom crvenom kolutu kao što svecima oko glave moluju.
— Govori!… Govori!… Da se nisi zaverila, a?… O… prokleta deteta! Zar si ti devojka? Zar mi smeš u oči pogledati?… Govori!… Govori!…
Pa joj priđe, dokopa je za ramena i stade je drsati i tresti. Jedna crna misao prožeže joj mozak. Kao mahnita, spopade Jelicu za gušu.
— Reci! Smeš li mi u oči pogledati? Jesi li devojka?…
Jelica se ispravi, pogleda mater tako oštro da ova sama otkrljepi ruke od njena vrata.
— Smem pogledati u oči i tebi i kome hoćeš, jer sam devojka! Ali sam verena! Zaverila sam se Stanku hajduku!
Krunija posrte.
Jelica beše napregla svu snagu da to iskaže. I sad je više ništa ne zadrža.
— Bogu i njemu zaverila sam se da ću biti njegova, i biću, nano! Pre ću okončati u Starači, kao ona nesrećnica, nego što će se moja ruka druge muške ruke dotaći! Sad znaš sve!… Kuni me, ubij me, drukčije biti ne može!…
Ove reči, ovi pogledi tvrdili su da će samo tako biti kako ona kaže.
To više nije bila Jelica, ono smerno devojče, nego oluj koji ništa više ne može zadržati.
Kruniji se odsekoše noge. Ona sede na krevetac, osećajući kako je pamet ostavlja.