Deo 1, Poglavlje 8: Grom iz vedra neba
Osvanuo je 21. juli. Po samom jutru videlo se da će dan biti veoma topal. Prvi zraci sunčevi čisto su pekli kroz onaj čisti vazduh.
Kmet Jova uranio, umio se, molio bogu, pa, po svom davnašnjem običaju, izišao do svoga kovanluka.
U kući život. Užurbali se mlađi, spremaju se na posao na koji ih je odredio sedi domaćin. Tu je i čiča Sima, knez. Došao da vidi hoće li mu kmet što narediti. Spokojno sedi starina i još spokojnije naginje čuturicom, koju mu mlađi izneše!… Bio je uveren da toga dana neće mnogo kasati. A i kuda bi? Svet je po radovima, svaki to gleda da za lepih dana ovrše i odnese u ambar svoj trud i znoj…
Dok bahnu u avliju Ivan Miraždžić. Bio je bled kao krpa. Kako dođe, on zapita za domaćina. Kad mu rekoše da je kod kovanluka, on se diže žurno k njemu.
Sima se čudi šta je Ivanu te se tako unezverio, ali se još više začudi kad vide i kmeta tako isto bleda, gde se vraća iz kovanluka.
— Simo! — reče on brzo.
— Čujem!
I Sima skoči kao oprljen.
— Brzo, ali što brže možeš, zovni mi popa!
Vide Sima da je to nešto ozbiljno, pa, koliko mu stare noge dopuštahu, požuri da izvrši kmetov nalog.
Jova povuče Ivana u svoju odaju.
— Ama… to ti ozbiljno veliš?
— Ozbiljno.
— Je li istina, pobogu?!…
— Da je i meni ko pričao. ja mu ne bih verovao… ali obijen sanduk i odneto sve!…
— A koliko ono reče da je bilo?
— Ravnih dve stotine dukata!…
— Dve stotine dukata!… Ih!… A sumnjaš li na koga?
Ivan umuknu. Saže glavu i poniče nikom…
Kmet je hodao preko odaje. Ta, to nije bilo za nj samo čudo nego strah božji… Trideset godina kmetuje, a toga čuda zapamtio pa ni čuo nije. U mislima sećao se on svakog domaćina i njegove čeljadi, i ne smede, ama nijednog časka, posumnjati ni na koga… Sve to behu ljudi časni i pošteni, sve to behu deca dobra i valjana.
— A je li?… da nisi imao kakih gostiju ovo dana?
— Nisam.
— Da ti nisu Turci dolazili?
— Nisu. Niko živi nije svratio u moju avliju ima mesec dana…
Jova opet poče hodati… On ne znade šta da misli… Pljesnu se od muke rukama i očajnički stade govoriti:
— Krađa!… U Crnoj Bari krađa!… Poharan čovek u Crnoj Bari!… I to onda kad kmetuje Jova Jurišić!… O, Gospode!… je li to mogućno?… Pa šta će nam sad reći druga sela?… Znam!… Reći će mi: ne ponosi se!… spusti malo durbilj… Ta u tvojoj Crnoj Bari obijen je čoveku sanduk i odneto mu dve stotine dukata!… Ko da preživi ovu bruku?… I to još pod sedu kosu!… O, Gospode!… Što mi juče život ne uze da ovoga ponora ne doživim!…
Pa poče drhtati od žestine… I suze mu udariše…
U taj par uđe popa.
— Dobro jutro!
— Zlo, moj popo! — reče Jova.
— Što, Jovo?
— Krađa!
— Krađa?! — upita preneražen pop. — A kome… gde?…
— Meni — reče Ivan.
Kmet jedva dođe do reči. On ispriča popu kako je Ivanu nestalo novaca. Kad kmet ispriča, popa se okrete Ivanu.
— Na koga sumnjaš? — zapita ga.
Ivan opet nikom poniče.
— Ne znaš ko je? — upita pop opet.
— Ta, to i jesu jadi, moj popo!… Tu i nema više sumnje…
— Pa ko je? — rekoše uglas i pop i kmet.
— Video ga moj Lazar… Juče je i pucao na njega…
Obojica prenuše. Još sinoć za večerom čuli su šta je juče u kolu bilo. Obojica najedanput viknuše:
— Stanko?!
— Stanko — reče Ivan.
— Ama, zar Stanko Aleksin? — upita kmet.
— On glavom! — reče Ivan. — Onaj moj ljutac, ka’ i sam što sam, smotri ga juče baš kad izide iz vajata. „Začudim se, veli, šta će Stanko u vajatu. Odem da vidim nema li koje od kućana. Kad tamo, razbijen sanduk i odnete pare… Ja ti se naljutim, dokopam pištolj, pa za njim…“
— Ivane! — reče pop. — Ne greši duše!…
— Ama, popo, boga mi!…
— Ama, ja čujem — preseče ga pop — da je Lazar pucao na njega zbog Sevića devojke…
— Veruj, popo, nije istina!
Pop ućuta, pređe jedanput preko sobe, pa, niše za sebe, reče:
— Da su mi rekli: Stanko ubio čoveka, verovao bih; ali — Stanko pokrao, ne verujem!…
Onda se okrete kmetu:
— Jesi zvao selo?
— Nisam.
— Zovi!…
Kmet izide te naredi Simi da sazove selo, pa se vrati u sobu.
— Šta mislimo sad? — zapita on popa.
— Još ne znam… Hajdmo sudnici, pa ćemo se razgovarati.
I sva trojica krenuše se oborenih glava sudnici…
Poglavlje 8.1.
Nije prošlo ni pun sahat, a Sima već sazvao domaćine. Došli ljudi, užurbali se, pa pitaju jedan drugog što li ih kmet na takom lepom radnom danu saziva.
Skoro poslednji dođe Aleksa Aleksić. Ljudi ga pogledahu ćuteći. Sve je selo znalo za jučerašnji događaj. Međutim, on još ništa čuo nije: niti mu kazao Stanko, niti se s kim sastajao. Pa, kao čovek čiste savesti, još je vedar i razgovoran. Krstom se krste ljudi; neki čak rekoše:
— Ja tvrda srca, pobogu brate!…
Siromah Aleksa!… Ni sanjao nije šta mu se sprema.
Najedanput nasta tajac. Iz sudnice izidoše popa Miloje, kmet Jova i Ivan.
Kmet beše ozbiljan. Danas prvi put ne videše seljaci njegovog vedrog čela i osmejka. I vedrinu i osmejak zamenile nabrekle žile na slepim očima i natmurene veđe.
— Braćo! — poče on. — Sazvao sam vas da vam javim da se nešto strašno u našem selu dogodilo, nešto što nas je obrukalo i osramotilo pred celim svetom…
Glas mu je drhtao…
Sve živo zinulo od čuda pa gleda u njega… Nisu ljudi naučili da ga takvog vide.
— Braćo! — reče on opet. — Trideset godina ja sam, po vašoj volji, glava Crne Bare. Za trideset godina moga kmetovanja ovakog nepočinstva nije bilo!… Juče je, braćo, u našem selu učinjena krađa!…
Nešto prostruja kroz one starine. Nasta žagor kao u košnici… Iz toga žagora jedva se razabra jedan glas:
— A kome je učinjena krađa?
— Evo! — reče kmet. — Ivane, opričaj sam ljudima šta ti se desilo.
I uhvati Ivana za ruku, pa ga izvede napred.
Ivan stade pričati: kako je u starom vajatu, a u jednom sanduku, imao dve stotine dukata, kako je neko došao, obio sanduk i novce odneo…
Ljudi se počeše gnušati lopova, pitajući:
— Ama, ko li to uradi?
Marinko Marinković istače se pa reče:
— Kmete Jovo, popo, i vi braćo!… Ono, istina, Ivan Miraždžić me svakad grdi, naziva me turskom ulizicom i svakojakim imenima, ali kad je stvar taka, onda ću i ja reći što znam, što sam svojim očima video, jer da to ne kažem, bogu bih sagrešio!…
Sve živo pogleda u Marinka. On se iskašlja, pa poče:
— Što Ivan reče, istina je… Sad, da li mu je baš toliko nestalo, ne znam; ali znam da je pokraden, jer sam svojim rođenim očima video lopova…
— Ko je? Ko je? — zagrmeše sa sviju strana.
— Čekajte, kazaću! Evo kako je to bilo! Juče, posle podne, vraćam se ja iz šume. Tamo sam nosio marvi pomam… Kad sam bio prema Ivanovoj kući, smotrim Stanka Aleksinog gde izide iz starog Ivanovog vajata.
— Umukni, Turčine! — ciknu Aleksa i polete na nj, ali ga ljudi zadržaše.
— Čekaj, Aleksa brate, da ispričam šta sam video! — reče Marinko mirno i pogleda ga bezobraznim pogledom. — Ja od ovog nemam nikakve hasne, ali mreti mi valja, brate… Elem, vidim ja to… ništa!… Kao velim, on se sa Lazarom pazi, Ivan se pazi sa Aleksom… zar je tu što čudno kad je to kao jedna kuća?!… Ali ne lezi đavole!… Tvoj ti se Stanko nešto prikrada… nešto se hvata drva i osvrće se da ga…
— Lažeš!… Lažeš, ulizico turska! — ciči Aleksa.
— … ko ne bi smotrio — nastavi Marinko spokojno i ne osvrćući se na viku Aleksinu. — Kad to vidim ja ti lepo pričučim iza jednog grma i uzmem ga na oko… On se vuče od drveta do drveta, dok ne dođe do svoje avlije; onda najedared pretrča preko nje, dođe do ara i stade nešto po đubretu čeprkati… pa se diže kolu… Mislim se: daj da vidim šta li je ono čeprkao!… Dok tek Lazar projuri pored mene sa pištoljem u ruci. Ja potrčim ne bih li ga stigao, ali gde mogu ja potrčati s onakim momkom?… Tek samo čujem pucanj… To sam, braćo, video ovim mojim starim očima i zakleću se u kom hoćete manastiru da je tako.
— Ali ti lažeš, skote turski! — riknu Aleksa i otrže se od ljudi što ga zadržavahu. — To si sam izmislio!…
— Lepo, Aleksa, — reče kmet. — On je to video i priča. A mi hajdmo tvojoj kući. Tamo ćemo videti da li Marinko ima pravo.
— Hajde, kmete!… Hajde, popo!… Hajdete, braćo!… Svi me dobro znate!… S vama sam rastao i odrastao!… Svi vi dobro znate i moju decu!… Znaš ih najbolje ti, Ivo, stari kardo moj!… Ta u tvojoj su kući odrasla!… Sve selo zna da su to dobri radini!… Nisu lenštine, kao onaj što na moj dom pljuje!… Hajdete, braćo!…
I svi se krenuše kući njegovoj…