Deo 1, Poglavlje 1: Crna Bara
Nema veće ravnice u Srbiji od Mačve. Ona se proteže od Mišara do Drine, i od najvišeg vrha Cera planine, Vidojevice, do Save… To je prostor od dvanaest sahata hoda. Možeš u dugu danu hoditi po Mačvi, a nećeš videti jednog brežuljka; sve je ravno kao tepsija. Zamori se pogled putnikov gledeći jedno isto: njivu, pašnjak, njivu, pašnjak, i ništa više. Ili uđe u selo. Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staje, iza stajâ bunar, iza bunara voće… Iznajpre ga to oveseli; ali, malo-pomalo, ta mu jednolikost dodija, on saginje glavu i postaje zlovoljan…
Takva je Mačva danas. Pa, i pored svega toga, ona je lepa, divna!… Ona je bogata cura. Sve što se u njenu crnu utrobu baci, donosi bogata ploda. Lepa su njena polja kad ozelene, a još lepša kad se poznate zlaćenim vlaćem… Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati!… Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu… A ko preživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, nikad je ne zaboravlja.
U doba kad se događaj o kome pripovedam desio, Mačva je drukčije izgledala. Mesto njiva i pašnjaka beše tu gusta šuma. Hrast do hrasta, grm do grma, a česte tako guste „da nisi mogao guju za rep izvući“. A u toj starodrevnoj šumi beše ovde-onde pomalo krčevine poorane i zasejane. Tu, na toj krčevini, videla se kućica sa potrebnim stajama, za smeštaj kućevnih potreba. Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka.
Te su kućice bile vrlo proste, tek koliko za to da čovek ima gde zakloniti glavu od kiše i zla vremena. Građene su ovako: udare se četiri sojira (direka) u četvrt. Naokolo se oplete prućem, ali se ostavi rupa za vrata i badža, koja je služila mesto prozorića, pa se ono pruće ulepi blatom, da ne bi vetar produvao. Ozgo se pokrije krovinom ili korom od drveta.
Takva kućica imala je samo jedno odeljenje, a to je: sve što krov pokriva. Na sredini je veliko ognjište, na kome vazda vatra gori. Oko vatre ukućani sede; kraj ognjišta večeraju i razgovaraju, na tu i umorne kosti odmaraju. To su odeljenje zvali „kuća“. Zato se, u Mačvi, i danas ono odeljenje gde vatra gori zove „kuća“.
Bilo je i boljih kuća. To behu kuće zadružnijih porodica. Odlikovale su se svojim visokim krovovima od šindre, natkrivenim dimnjakom, a ko je bio malo bešnji, i krstom nakraj slemena. Još i danas imamo dobro očuvanih ostataka od tih kuća. U unutrašnjosti njihovoj bilo je još odeljenja sem „kuće“, kao: domaćinova soba, ćiler itd., itd.
Pa iako su te kućice izgledale siromašne, po spoljašnosti svojoj, opet je svaka bila puna kao košnica. Svaki, pa i onaj najmanji kućerak, imao je hrane dovoljno za svu porodicu i usev; sem toga, imao je belog smoka; o motkama, nad ognjištem, visile su cele slanine… Narod je bio vredan i raden — nije čudo ako je imao!… Eto, takva je bila Mačva.
Poglavlje 1.1.
Na severozapadnoj strani Mačve, baš u samom ključu gde se Drina u Savu uleva, leži Crna Bara. To je staro selo. Priča veli da se negda zvalo „Jordan“. Tu se, u jednoj drinskoj otoci, Starači, koja iznad sela teče, udavila devojka, jedinica u majke, koja. beše s majkom došla u Jordan, u goste. Kažu da je majka tako tužno naricala da niko ko ju je čuo ne mogaše zaboraviti njene zapevke. U zapevci nazvala je otoku „Crnom Barom“, a okolna sela nazvaše i sam Jordan tim imenom.
Uostalom, to ime gotovo i dolikuje. Selo je sa sviju strana opkoljeno, a sredinom promrežano samim barama; i ako se i za što može reći „ovo bog čuva“, može se reći za Crnu Baru. I pored tolikih baruština, zdravljem se ne mogu pokuditi Crnobarci.
Neki istorici tvrde da je tu bila episkopija, i to jedna od onih osam što ih je zasnovao kralj Milutin Nemanjić.
Danas je to selo veliko i ušoreno. Ima u njemu preko tri stotine poreskih glava; ali u ono doba jedva da beše pedeset kuća. Ama iako je bilo malo, bar je valjalo!
Crna Bara imala je svoga kmeta i svoga popu:
Kmet Jova Jurišić odavno je kmet Crnoj Bari. Stari se njegovi tu davno nastaniše, pa su njegovu kuću smatrali kao starosedelačku. I deda i otac mu pomreše kao kmetovi, pa i on se tako isto nadao. Trideset godina kmetuje on Crnoj Bari. Znao je svaku kuću kao svoju, znao je svakog domaćina kao sebe. On nije smatrao svoju dužnost kao breme, nego kao počast. Dičio se što je glava tim čestitim ljudima, koji ne učiniše nikad ništa što bi bio greh pred bogom a stid pred svetom. Prostodušan, blag, tih, mirne savesti kao dete, on je lako brojao dane života i vedro čekao čas kad će ostaviti svoju kuću, punu kao košnicu, svoj porod očuvan i nedirnut bolešću ni smrću, svoje prijatelje i drugove, i otići u večnost poštovan i uvažen…
Pop Miloje beše pop na svome mestu. On je imao jednu uzrečicu kojom se dičio:
— Ko je mom „Trebniku“ došao — morao se pokloniti! I… ejvala njegovom „Trebniku“!…
Ako koga uhvati groznica, troletna groznica, neka mu popa Miloje očita „veliku“ molitvu, — mora ga pustiti, pa da kugu kumi!… Bilo je slučajeva kad su mu dovodili bolesnike koji boluju od „one“ (padavice). Tako jedared dovedoše mu jednoga iz Banova Polja. Vezali ga, jer se zbesio.
Popa reče da ga odreše.
— Ne smemo, popo! — rekoše ljudi.
On priđe bolesniku, pogleda mu u oči, pomilova ga po glavi, pa ga odreši.
Onda stade čitati „Strašnu molitvu“.
Strahota je slušati „Strašnu molitvu“; još strašnija je kad je pop Miloje čita… I sam se bolesnik uzjazbio, pa dršće kao prut…
A on mu čita, čita… Kad svrši, on podnese krst, reče mu da se prekrsti i celiva.
I bolesnik se prekrsti i celiva, pa onda reče:
— Al’ sam umoran!
— Hoćeš prileći malo? — pita ga popa.
— Hoću — veli on.
Popa ga povede do svoje postelje, pa mu reče da letne. On je spavao prilično, a kad se probudi, on sasvim mirno priđe popinoj ruci i reče:
— Hvala neka je bogu pa tebi!…
I ode s ljudima kući, miran kao jagnje.
Nego i knjige su mu bile!… Nije kao ove jako što ništa ne pomažu, nego one stare, „kosovske“ knjige, što je u njima svako slovo svetom rukom napisano, a listovi nisu od hartije nego od kože. A u tim knjigama ima molitava od svakog zla i napasti… Popa je iz tih knjiga čitao opelo ljudima „nemirosanim“, i nijedan se nije povukodlačio!… I za vreme njegovog popovanja nije bilo nijednog vukodlaka u Crnoj Bari! Ali, brate, on se i umeo moliti bogu!… Jesi čuo, junački sine! Kad se taj Srbin zamoli, najpakosnija Ciganka ne bi se mogla oglušiti o molitvu njegovu, a to li dobri bog, otac sviju nas!… Lepo veruješ da mu se molitva uslišava. To nije da samo čita i baca reči, nego čisto čuješ kako mu srce jekće — tako se on molitvi preda… Možeš ispred njega odneti sve kad se bogu moli, možeš mu kuću zapaliti, on glave ne okreće!…
Hego, on nije bio samo pop. Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek… Sve što ti on rekne — rečeno je. On nikad nije ludu reč izustio. Čak i šala mu beše lepa; osećaš kako ti blaži dušu kao blagi povetarac. Savete je davao ozbiljno, ukore blago… A svakad je govorio istinu…
I sama njegova starost činila je te njegovi saveti nađoše odziva u duši njegovih parohijana. Bio je to starac od svojih osamdeset godina, zdrav i krepak. Lice rumeno kao jabuka, a vlasi sede kao runo. U bistrom oku ogledao se razum, a u pokretu snažna i čvrsta volja.
Za njega su govorili:
— On zna šta radi!
I zaista, tako je. On nije bio čovek od nauke, ali je bio jedan od ljudi svoga doba, pun prirodne svežine i pravilnih pogleda na svaku stvar; jedan od onih što nam otvoriše narodnu mudrost, naše poslovice…
I, eto, ta dva čoveka bili su prvi ljudi u Crnoj Bari. Oni su bili svima ugled. U svakom su poslu prednjačili. Ne bi kmet Jova ništa uradio bez sporazuma s popom, a popa opet htede sve s ljudima. Zato ih je češće i prizivao i dogovarao se.
A bilo je i ljudi pametnik!… Tu je Aleksa Aleksić, pa Ivan Miraždžić, pa Sima Šokčanić, pa Jevta Popović, i mnogi drugi, sve čestiti domaćini.
Trebalo je, recimo, svršiti kakav posao seoski. Kmet Jova to odmah kaže popi, a popa mu rekne te pozove po nekog od ovih domaćina, pa se o svemu razgovore. I kad se sporazumu, zađe čiča Sima „knez“ (birov) i sazove domaćine sudnici, koju su nasred sela podigli.
Ne prođe mnogo, a tek vidiš: s jedne strane jedan, s druge drugi, dolaze sudnici. Ne vidiš tu mladića: sve sami sedi perčini. Svaki se obukao u čisto rublje, na plećima sukneno gunjče bez rukava ili veliki gunj „resanik“. Na glavama se crvene alevi fesovi, kao da u crkvu idu… Retko u koga da vidiš bradu: svaki je obrijan; retko ćeš koga videti s lulom, jer se tada slabo pušilo. Bradu je puštao i duvan „palio“ samo onaj koga je snašla kakva grdna nesreća, kao kad mu umre sin, itd…
Prilaze mirno i ozbiljno jedan drugom i zdrave se. Onda posedaju i razgovaraju. Razgovor im pametan, šala uljudna. Nikad kavge ni inata, nikad vike ni galame; a već o psovci i da ne govorimo. Za nju se u to doba nije znalo. Ili ako je ko baš bio veoma ljut, on je psovao „dušu“, „papriku“, „vrežu nesrećnu“, „krv materinu“ itd.; ali to je bilo vrlo retko. Godine prođu dok se psovka čuje…
Tek eto ti kmeta gde s popom izlazi iz sudnice. Svi se odmah dignu na noge i prilaze bliže.
— Zvao sam vas, braćo, da se dogovorimo o jednom važnom poslu — počne kmet.
Onda im kaže šta je to „važno“, pa nastavi:
— Pa sam razgovarao o tome s popom i Ivanom, i mislimo da bi ovako najbolje bilo… Šta velite vi, braćo?…
— Pa, dobro, Jovo! — vele starci.
— Kud ćeš mu bolje! — vele seljaci.
— Velite li svi tako?
— Velimo!… velimo!…
— E, dobro, braćo! Sad znate šta smo dokopali.
Ta odluka, od toga časa, postala je zakon svemu selu. Domaćini se vraćaju kućama i prema tome naređuju svojim mlađima. I kad pogledaš: svi u selu, počev od kmeta do čobanina, znaju zakon!…
Živeli su složno. To ne beše selo ni opština, to je bila jedna kuća. Ako je veselje, veselje je sviju njih: ako je žalost, i ona je opšta. Bili su svi uzovnici. Nije se pitalo je li bogat ili siromah, nego je li Crnobarac. Ta sloga njihna već beše prešla u poslovicu. Druga im sela zavideše, a oni behu ponositi.
Nego, u tom ponosu bilo je i taštine. Bili su veoma ponositi svojom slogom, pa su se ne samo dičili i ponosili pred drugim selima, nego ih čak zadirkivali i peckali; toliko su daleko išli da su im i imena izdevali… A to izdevanje imena beše tako duhovito!… Ako je ko dobio nadimak od nekog Crnobarca, to je tako pristajao uza nj kao da se s njim rodio.
I sam besni Marko Štitarac zazirao je od toga. Od Sovljaka do Crne Bare ima pešačkog hoda pola sahata; a Marko Štitarac od Sovljaka do Crne Bare triput odmotava i zavija šal oko glave, samo da mu se ne bi Crnobarci podsmehnuli!…
Pa kakvi roditelji onaka i deca. I danas mi srce zaigra kad vidim kako se mladež baca kamena s ramena, rve i skače… Nekad je, zaista, to moralo lepo biti, jer se omladina crnobarska samo tim i takvim igrama igrala… A mlade cure nadmetaše se koja će više svile podgajiti, lepše opresti i otkati, i smišljenije čarape oplesti…