Deo 2, Poglavlje 20: Osvetnici
Hajduci su nemo ćutali kad ovi stigoše.
— Svršiste li? — upita harambaša.
— Svršismo — reče Stanko.
— Onda sedite.
Oni posedaše.
— E, Stanko, dete moje, — reče harambaša — glavne ti krivce predadosmo…
— A… ono nisu glavni! — reče Stanko. Svi su oni glavni!…
— Ti si ozlojeđen, pa ti se tako čini — reče mirno harambaša — ali mi mislimo drukčije.
— Šta drukčije? — ciknu Stanko i skoči, a oko mu seva. — Nećeš, valjda, reći da Ivan Miraždžić nije kriv?
— To neću. Ali velim da nije kriv koliko ona dvojica.
— On je još krivlji! On im je u svemu išao na ruku. On je zavađao narod… On je sramotio svuda onog mučenika, oca moga!… Ja hoću da se on ubije!
— Lakše, mladiću! Bujna je krv tvoja! Poslušaj ljude starije!… Tu sam ja, tu je Nogić, Surep, Deva i toliki ljudi! Dosta je Ivanu neka se vrati u selo pa neka ga prstom pokazuju kao tursku ulizicu…
Na Stanku zaigra meso.
— Reci da skinem kapu, pa da mu se lepo zamolim da mi oprosti!…
— Ti znaš da ti ja to neću reći. Ali od tebe nije lepo što ljudî ne slušaš!…
— Zar tolika nepočinsta njegova…
— On će za njih ispaštati. Zar mu može gore biti nego kad mu pošteni ljudi leđa okreću?… To je gore i od same smrti… Je l’ tako, braćo?
— Tako je!
— Onda neka bude kao što rekoh.
Stanku bi kao da mu neko opali šamar. On je mislio da Ivanu nema prava više niko suditi do on. Zato se ispreči pred harambašu, pogleda ga mrko, pa reče:
— Ja ti to ne vermam!
— Onda nisi naš drug! — reče oštro harambaša.
— I nisam. I zato ću mu sad suditi! — reče pa poteže pištolj.
Sinu Srećkovo crno oko, pa mu zaustavi ruku.
— Kad Srećko nešto rekne, ono ostaje kao sveto!… Pištolj za pojas, na put za uši!…
Kad budeš počeo na svoju ruku, čini šta znaš, ali na moje ime… ubiću te!…
Hajduci skočiše oko Stanka…
— Dobro, harambašo! Do danas sam bio tvoj, a od danas svoj. Poštujem ti reč, jer poštujem tvoju so i tvoj hleb…
Ostavi pištolj za pas, pa se okrete družini:
— Braćo! Praštajte so i hleb!… Ako ima među vama koji ljuti osvetnik, neka pođe sa mnom. Ja bijem dok ne zatrem.
Jovan i Jovica priđoše mu.
— Šta, zar vas dvojica? — upitaše hajduci.
— Jest.
Zavrzan se počeša iza vrata na priđe i on Stanku.
— Zar i ti, Zavrzane?!
— Ja!… Džumbusa radi…
— Harambašo!… Šta činiš ti? — upita Nogić.
— Ko hoće da ide — neka ide!… Ja tražim poslušnost! Ako je i tebi krivo — idi!…
— Nije mi krivo. Ali Stanko…
— Ja sto puta razmislim, a jedanput radim! — reče mirno harambaša. — Ja znam zašto ostavljam život Ivanu…
— Pa što mu poklanjaš život? — upita Stanko jetko.
— Ti si mladić. Tvoje je srce bujno. Ti ne možeš ni videti dalje od nosa. A ako se po srcu povedeš, pre ćeš učiniti zlo no dobro…
Deva se umeša:
— Slušaj, Stanko! Srećko zna šta čini. Ovo što je uradio pametno je, ja ti kažem!
Stanku su igrale usne.
— O, bože!… Da li sam ja poludeo, šta li? — riknu on. — Zar ovaj nečovek počinio tolika nevaljalstva, pa mu još dati da živi!… Zbogom, harambašo!… Hvala ti na očinskoj pažnji!… Hvala ti na hlebu i soli!… Ali… ja ne mislim tako!… Ovde si ti starešina. Ovaj je ovde pod tvojim okriljem — neka nosi danas glavu!… Ali sutra, prekosutra, do moga izdisaja — on je moj!… Zbogom!…
Pa skide kapu i priđe Srećkovoj ruci.
— Oprosti, uvredio sam te, a ti si mi ono što i onaj onde, pa bi me ubila i jedna tvoja zla pomisao! Oprosti!
— Neka ti je bogom prosto! Ti si dostojan da četu vodiš, ali si bujan, vrlo bujan!…
— Bogu sam se zakleo, harambašo.
I poljubiše se.
— Braćo! — okrete se hajducima. — Zbogom ko ostaje! Praštajte!…
Onda priđe ocu pa, ljubeći ga u ruku, kroz suze reče:
— Babo! Pozdravi mi majku!… Radite kako vas bog uči, ali ja svoga krova neću videti dok ne ispunim svoju zakletvu. Zbogom!…
A prolazeći pored Ivana, pogleda ga mrko, tako da se ovome odsekoše noge.
— Teško tvome domu, Ivane Miraždžiću!…
Hajduci se zdraviše sa Zavrzanom, Jovanom i Jovinom. Zavrzan se pravdao drugovima.
— Šta ćete; ali, đavo ga znao, volim Stanka! Volim ga što ne miruje… Njegova pamet smišlja samo kako će kome glavu skinuti. A ja se ostrvio, pa da mi je da poslujem!… A osim toga imam ti i ja nekih svojih računa, pa kad je družina ovako dobra, da ih bar prečistim… Zbogom, Surepe! Tebe mi je onako ponajviše žao; žao mi tvoga razgovora!…
Smeh se zahori. Surep samo diže levu obrvu i razvuče usne…
— Zavrzan — Zavrzan! — reče on.
— Zbogom pošli!… Neka vam je prosto!…
Izljubiše se, izgrliše, kao da su na jednom srcu ležali.
— Daće bog, valjda, da se opet združimo! — povikaše hajduci.
— Hoće!… — reče Stanko. — Čim zemaljska pravda pomiri nebo i zemlju, eto nas! A sad — zbogom!
Zavrzan je pevušio:
Čim se gora zaodene listom,
A zemljica travom i cvijetom
I kad stigne jagnje za pecivo.
Pritegoše uprte, pa se odvojiše. Gusti lug ih brzo sakri od njihovih drugova…
Hajduci uzdahnuše duboko i oboriše glave.
— Kao da mi rođeni odoše! — reče Nogić…
Ostalo je ćutalo kao nemo… Samo je vetrić nemirno šuškao po zelenom lišću…
Poglavlje 20.1.
Sunce je peklo i kroz gusto lišće. Plavilo nebesno gotovo pobledelo od njegovog sjaja… Izdaleka je donirao šum talasa valovite Drine.
Hajduci su išli ćuteći. I sami razgovorni Zavrzan povukao se u se na premišlja.
Najedared će zapitati Jovica:
— Pa kud mislimo sada?
— Hajdemo u Parašnicu — reče Stanko. — Parašnica je zgodna za hajduka kao kolevka za detence. A posle toga, tu nam je i Crna Bara i Rača… Svakad ćemo moći videti svaki turski buljuk.
— Da sednemo malo — reče Latković. — Neće s goreg biti da se malo porazgovorimo o svemu što nam valja činiti. Jer, kao god što Stanko želi da se potkusuri sa svojima, tako bih i ja želeo naplatiti svoju veresiju.
— Zbilja, — reče Stanko, sedajući u jedan senovit hlad — ja još ne znam zašto se vi odmetnuste u goru.
— A niko se ne odmeće od bela bosiljka — reče Latković. — Meni je teško opričati, eto Jovice.
A Jovica saže glavu.
— Evo šta je! — reče Zavrzan. — Bio je u njihovom selu subaša neki Ibro. Jovica je imao sestru na udaju, a Jovan, opet, bio momak za ženidbu, pa kao komšijske kuće… Znali se od detinjstva, pa se i zapazili. Jovan, dakle, hteo uzeti Spaseniju, sestru Jovičinu. Ali, ne lezi đavole! Turčin ti jednom smotri devojku, pa naredi svojim pandurima te je jednoga dana dokopaju i odvuku njemu… I šta je dalje bilo, ne vredi ni da kazujem… znaš već…
U Stanka senuše oči. Njemu dođoše neke strašne misli u glavu.
— Pa šta je bilo s Turčinom? — ciknu on.
— Pobegao je u grad. Od tog doba nigde ga nema, kao da je u zemlju propao! — reče Zavrzan.
— Ja bih otišao u grad! — reče Stanko.
— I mi smo hteli, ali ne dade harambaša… Zato ti se danas pridružismo. Evo ti i naših ruku i naših glava!… Vodi nas gde hoćeš, samo da se osvetimo, da osvetimo i nju!… — reče Jovica.
— A šta je s njom bilo?
— Šta će biti?… Mahni!…
— Zbilja, šta je bilo? — upita Stanko.
— Ćuti! — reče Zavrzan. — Obesila se…
Stanko skoči:
— Braćo! — reče on. — Svetićemo se! Teško i krstu i nekrstu ko je pogane duše! Gospode, Stvoritelju! Daj mi moći da održim moju reč!…
— A ti, Zavrzane, kakva tebe nevolja u goru natera?
— Ja… ja sam pošao onako, društva radi!… Mrzilo me sedeti kao baba u zapećku, golih šaka. Belim, idem ovamo, među ljude, šât bude bolje!… I, da vidiš, bolje ovako! Pre sam gledao kako Turci biju, ubijaju i otimaju — sad opet gledaju i Srbi i Turci kako to Zavrzan lepo, spravlja, kao da je sto godina taj zanat učio…
— Razgovore naš! Sto si mi puta brigu rasterao!… — reče Latković i zagrli ga.
— Ostavi se toga, Klempo!… Nego, da biramo harambašu.
— Šta da biramo! — reče Jovica. — Eto Stanka.
— Ali ja ne znam…
— Pa ako ne znaš, dogovaraćemo se! — prekide ga Zavrzan. — Valjda je Srećko znao sve kad je u goru došao?… Jok!… Nego… nevolja ga svemu naučila.
— Tako je! — rekoše Jovan i Jovica.
— Dobro, onda se primam.
— Sad dosta. Čitati nam ništa nemoj, jer sve znamo! — reče opet Zavrzan.
— Nisam to ni mislio. Mislio sam da se krenemo Parašnici…
— Da se krenemo.
— Harambašo! — reče Zavrzan Stanku. — Vidiš kolišno nas je… A bog mi je svedok da će mnoga turska majka od nas propištati!
— I ja mislim! — reče Stanko, pa opuči koračati…
Šumom je odjekivao pucanj suvoga granja…