Deo 3, Poglavlje 17: Divovi
Zeka se vrati u šanac. Tamo ga dočekaše veselo. Zavrzan nije znao šta čini od radosti, samo je žalio što mu Surep nije tu.
— Ali, stići će valjda… — reče.
I Stanku se srce razigralo… Kad Zeka dođe, on reče:
— Jedva čekam!… Čuješ li tutanj?… To idu oni… Otkad ne imadoše serbeznog boja. Sve ti je neko nad glavom, zapoveda ti kad ćeš udariti na dušmanina i kad ćeš metnuti belokorac u korice!… Ovo me, pobratime, seća na ono srećno vreme kad carovasmo po lugovima našim!…
— Da se dogovorimo i razgovorima, braćo! — viknu Zeka.
Sve se okupi oko njega.
— I otoič vam rekoh, a i sad kažem: tući ćemo se s Turcima dok jednoga traje. Nagone nije, i kome se živi neka ide!…
Sve je ćutalo.
— Ostajete svi? — upita.
— Svi!
Zekin glas posta najedanput nežniji.
— Onda, braćo… — reče — da se oprostimo!… Ljudi smo, pa smo mogli zgrešiti jedan drugom. Neko je nekome, i preko volje, štogod nažao učinio… Reda je, braćo, i da to nismo učinili, da se bratski izgrlimo i oprostimo!… Sila na nas ide, ovo nam je kao i smrtni čas!…
Pa uzdiže glasom i viknu:
— Još jedanput velim: kome je život mio, ko ima za koga živeti, neka ide!…
Sve je ćutala. Zavrzan se okrete i smotri Devu, naslonjena na zid od šanca.
— Manj Deva da ide, drugi niko neće!…
— A što ja da idem? — upita Deva. — Zar se vaša družina stidi mene?…
— Bože sačuvaj!… — povikaše sa sviju strana.
— Ja sam mislio… — poče Zavrzan ozbiljno.
— Ne tiče se mene šta si ti mislio… Ti valjda misliš da meni smrdi barut, šta li?…
— Oprosti, Devo!… Mislio sam tako!… Ali…
— Neka ti je bogom prosto!… Ja praštam i molim da se i meni oprosti!… I ja ću s vama!… Moj je posao svršen, i sad mi ostaje samo da umrem junački s junacima, ako me primete?…
Zeka ga zagrli.
— Ama što me gledaš tako?… Ja ti govorim celu istinu!… Ja sam svršio svoja posla… Kome ću sad? Kome bih i mogao pričati nedela turska?… Koga bih ja pozvao da brani sirotinju?… Nema više!… Što je srca i junaštva, ovde je!… Vama sam jade jadao, s vama hoću i da poginem! Umem ja i puškom gađati i nožem seći, a ne samo dotrčati i došapnuti!…
Zeka, Stanko, Zavrzan, Jovan, Jovica… sve se to grlilo i ljubilo s Devom… Ovaj čovek kao da ih zadahnu novim životom i novom snagom. Svako srce življe zakuca…
U taj par sunce razagna oblake i sjajni zraci njegovi obasjaše…
Zeka diže ruku:
— Braćo!… Bog nas sluša!… Čuo nas je!… Gledajte!… Šalje nam sina svoga, jarko sunašce, da nas oveseli i obasja… Hvala ti, oče nebeski! — reče on skidajući kapu. — Hvala ti kad nam šalješ tvoju milost u ovom času…
Najedared se nešto prelomi. Oni prenuše… Poljanu pred šancem pritiskao Turčin…
— Mirko, sokolovi!… Samo u meso gađajte!… Neka svako zrno olova donese smrt onome koji se zakleo uništiti ime naše!…
Dok je on to govorio, ovi divovi, što tako junački htedoše pogledati smrti u oči, razrediše se po šancu…
— Pali!…
I planu…
I otvori se borba strašna, i nečuvena, i neviđena. Ohrabreni, Turci jurišahu svom snagom, ali ih ovi odbijahu…
I nešto čudno obujmi Stanka u ovoj borbi. On je punio svoju šaru, nišanio i gađao u meso, ali mu misao beše sasvim na drugoj strani.
Pred očima njegovim lebdela je slika lepe žene, koja držaše detence u rukama… Oh, koliko je on žudeo za tim stvorovima!… Kako li bi ih sad prigrlio!…
I oboje se smeškahu na nj. I to beše tako živo, tako jasno, da on ništa drugo i ne viđaše sem njih… Ovu grmljavinu što je nebesa prolamala nadmašavaše tepanje sa njihovih usana…
Punio je svoju šaru i pucao, i gađao svakim metkom, ali to je činio tako kao kad bi deljao kakvu iverku…
Do njega s desne strane stojaše Zeka, ponosit kao bog, a s leve Zavrzan, koji brbljaše kao vrabac s Devom. Mašao se čuturice, što mu je preko ramena o kajišu visila, pa veli Devi:
— Hajde da pijemo daću onome na zelenku, što je usturio čalmu te mu se sija temenjača kao bakrena tepsija i… onome lepom, crnomanjastom Turčinu do njega.
— Hajde! — veli Deva.
— E, đavo ih odneo!
— Nek nosi!
Nagnu čuturom, pa uzme njih dvojicu na oko… Puške planu, a oni strmoglavice s konja.
— Dobro je! — veli Deva.
— Zato ja svakad i volim tući konjanika, što nekako smešno padne! — veli Zavrzan smejući se. — A sad onu dvojicu do njih. Ko li je onaj srmi?…
— Vidajić iz Beljine! — veli Deva.
— Eh… njega i onog do njega.
I opet pucanj, i opet uzvici radosti.
Jovan i Jovica zaseli kao kod kazana, pa ne biraju… Njima je pravo ko bio, samo neka je Turčin…
Dva sahata u sât gledajući trajaše ta strašna borba, i Turci se moradoše povući natrag, jer pogubiše tolike begove i vojskovođe…
Videći da se Turci povlače, Zeka se nasmeja, pa reče Stanku.
— Bog i duša, pobratime, još ćemo ih nadbiti!
Stanko prenu iz svojih snova i reče onako, i ne znajući šta govori:
— Gotovo…
I bi mu krivo što borba prestade, jer za sve vreme dok se tukoše, on je bio svoj gosa; sad pak morade odgovarati na pitanja sa raznih strana…
Zavrzan pogledaše niza Savu.
— Šta gledaš, Zavrzane? — pita Latković.
— Pogledam Surepa! Ih, da mi je on ovde, ne da vidiš džumbusa!… Je li, devo, bi li primio i njega u ortakluk?
— Bih! — reče Deva smešeći se.
— I ovakih trgovaca nije niko zapamtio.
— A kakva je to trgovina? — upitaše sa sviju strana.
— Pazi! — viknu Zeka.
Pogledaše… A uputila se u trku konjica turska pravo k šancu…
Najedanput sve poleže po crnoj zemlji i zavlada tajac. Čuo se samo topot što je zemlju potresao i cakat oroza na puškama…
Ništa skuplje i ništa jevtinije od glave čovečje. I kruške kad treseš milostiviji si nego u boju… To je padalo kao snoplje; svaki pucanj nosio je po jedan život… Kroz onaj lom razlegala se zapevka i vrisak konjski. Jarko sunce, koje tek što beše obasjalo, zavi se tamnim plaštom, kroz koji ne mogoše probiti sjajni zraci…
Ali se opet tuklo. Starešine turske golim sabljama nagoniše svoje ljude u borbu… A ovi u šancu sve oduševljeniji…
Stanko je jurio tamo-amo i tukao. Zeka, prav kao bor, čisto popevaše od radosti što njegova nejaka četica takav lom gradi. Zavrzan je pravio šale i sa živim i sa mrtvim. Ivanko mu reče:
— Grehota je podsmevati se mrtvacu!…
— A šta smo mi? — pitaše on onako uzgred, pa, ne tražeći odgovora, iđaše dalje od jednog do drugog.
Deva je sedeo mirno i pucao. Nijedan ribić na njemu nije zaigrao. On beše hladan kao da pokiva kamen u svojoj vodenici…
Triput jurišaše Turci, i triput ih odbiše… Glasno se smejao Zavrzan kad ugleda da se povijaju njihovi redovi.
— Zeko!… Još ćeš ih zavitlati u Bosnu!
I ko zna šta bi učinila ova šaka sokolova da beše baruta; ali baruta nestade.
Turci baš u taj mah jurnuše četvrti put.
— Nema baruta!… Da jurišamo! — viče Zavrzan.
I skoro da se reše, ali se diže Deva i reče:
— Pa šta ćemo? — upitaše.
— I jurišaćemo!… Ali najpre da učinimo sve. Neka pođu nekoliko za mnom…
— Šta li je sad smislio? — pitaše Stanko Zeku.
— Mora da je nešto pametno — reče Zeka.
Pa zapovedi nekolicini te pođoše za Devom.
— Pritegnite vi malo!… — reče Deva.
Ode. I za nekoliko trenutaka vrati se. Svaki je nosio po dve košnice u rukama…
Glasan smeh pozdravi ga.
A on dokopa košnicu i stade uza sami bedem.
— Puštajte Turke bliže! — reče tiho.
Za nekoliko trenutaka utišaše se oni u šancu. Turci halaknuše i jurnuše… Konji se propinjahu da uskoče u šanac…
U taj mah pade nekoliko košnica među njih.
I nasta nov lom… Razljućene pčele činiše svoje. To behu tek neprijatelji, što goniše i konje i junake u vale savske i zasavičke…
Kad se to načini, Deva pogleda u Zeku pa reče:
— Sad možeš otvoriti kapiju…
— To i hoću!… Nego, braćo, da se još jedanput alalimo! — reče Zeka.
I izljubiše se kao da će u svatove.
— Ja govorim braći i junacima… Hoćemo li da izginemo?
— Do jednog! — povikaše.
— Onda, evo!…
I otvori kapiju, pa jurnuše s golim noževima među Turke… I izgubiše se u turskim redovima…
Čulo se samo dovikivanje:
— Ha!… Ne daj!… Drž’ onog tamo!… Zbogom braćo… osvetite me!…
I susretahu se u ljutom boju.
— Junački, Devo! — dovikuje Zavrzan. — Ala Stanko džumbusa!… Gledaj Zeku šta čini! Ej, veseli Klempo, zar izgubi glavu? Ček da te bar ja osvetim!…
I mlatnu Turčina što odseče glavu Klempi, ali udarac što ga iza leđa dobi obori i njega!… Umuknuše usta koja su veselila družinu…
— Pogibe Zavrzan! — viknu Stanko Zeki. — Juriš tamo!
I upade u najgušće redove. Otuda se vrati s prebijenim nožem…
Ali družina sve manja. Ostalo ih desetak, i to bez oružja. Tukli su se puškama kao vrljikama. U najvećem očajanju Stanko pogleda nebo. Pogled mu pade na sadevene hvatove, što ih preko Save prenosiše na nekoliko dana pred borbu. Njemu senu kroz glavu:
— Pobratime!… Evo nam oružja!…
I u trenutku svaki držaše po jednu cepanicu u rukama…
I složno učiniše još jedan juriš. Još jednom prsnuše mozgovi, pa se sve utiša…
I Turci provališe Ravnje…
Poglavlje 17.1.
Šumi Sava i svojim šumorom priča o junacima… Ćuti Zasavica kao stari grešnik od koga ne možeš rečce iščupati; i njeni vivci kao i njene ribe nemi su. Ali stoji neko što remeti istoriju, što joj ništi najsjajnije primere, što je odskočio od sviju i stao u red Termopila. To je šanac na Ravnju. Kao seda starina, on je obrastao u trnje i korov ali je još ponosit te dere nebesa…