Deo 3, Poglavlje 12: 1813. godina
Tako su im prolazili dani. To behu dani junačkog odmora, gde se kadikad zapodene i poneka čarka, koliko da se ne zaboravi.
Jednom seđaše Stanko sa Zekom pred kolibom. Oko njih beše čitav život, jer se šalilo i smejalo do mile volje. I Zeka je bio raspoložen. Samo Stanko beše već nekoliko dana oborio glavu.
— Ama šta je tebi, pobratime? — upita ga Zeka.
— Ne znam, — reče on — ali tako mi je nekako oko srca kao da nekog sahranjujem!
— Pa razgovori se, čoveče!
— Hteo sam ja to, ali ne može se!
— Zašto?
— Ne umem ti kazati!… Ali mi se čini da me je ova tuga obuzela od onoga dana kako slušah onaj jauk i nisku!… Znaš li ti, pobratime, da ja od toga doba mirna sna nemam!… Čim oči sklopim, ja čujem jauk i vidim pogurene starce i starice kako previjaju onu nejač oko sebe kao kvočka piliće!… U snu ja gledam ona brižna čela što dižu oči k nebu, i na onim zboranim licima vidim kako se mole, a ne nadaju se ničemu ni od boga ni od neba!…
— Ne govori tako, pobratime! — mahnu rukom Zeka.
— Ne bih, da me ne tišti ta nevolja!… Znaš li ti da bih se ja sit naplakao, da me nije stid plakati!… Pa ti bar znaš da ja nisam čovek koji suze lije!… Gledao si me kako muški jurim u najgušće redove turske!… I znaš li ti da bih ja voleo najljući okršaj; više bih voleo to nego zaviriti u jedan zbeg!…
— Pa šta možemo sad?
— To je ono zbog čega i obaram glavu!…
— Ti znaš da svadbe bez mesa biti ne može! Kad se ovako digne i svaka travka, kao što se mi digosmo protiv Turaka, onda se čovek ne sme obzirati. Znaš onu pripovetku kako su onome rekli: da ide, ali da se ne obzire, jer će se okameniti!…
— Znam.
— Onda se ne obziri. Ako imaš kakve druge brige, daj da porazmislimo, a toga se ostavi — reče Zeka.
— Imam.
— Šta želiš?
— Želeo bih da naši ljudi i u zbegovima podignu ovakve kućerke da se bar ono nezarobljeno roblje može skloniti od zla vremena.
— E, to ti je već nešto pametno. To ćemo učiniti sad, odmah!
Pa ustade i viknu:
— Vojko!
Vojko se zaneo, slušajući priču Zavrzanovu; prenu čim ču Zekin glas.
— Čujem, buljubašo!
— Odaberi družine koliko ti treba, pa otidi na Drenovu gredu. Ja želim da mi tamo izgradiš kolibe kao ove ovde.
Surep se diže:
— Stoj, Zeko! — reče.
— Šta je?…
— Nemoj kolibe!… Kolibe se vide. Što ih ovde imamo, to valja! Mi bismo baš i voleli da nam Turci u pohode dolaze. Ali tamo će biti samo starost i nemoć, pa ja mislim da je bolje podići zemunice…
— Šta veliš, pobratime? — upita Zeka Stanka.
— Pa… dobro…
— Jest, jest, zemunice!… Možda zemunica nije dobra kao koliba, ali je u ovo vreme pametnija od kolibe — reče Zavrzan.
— Onda, zemunice! — reče Zeka.
— Tamo ima sve gotovo. Trebaće samo bolje pokriti. A Vojko će to sigurno bolje umeti! — reče Surep.
— Umeću, ne brini!… — reče Vojko.
— Onda, uzmi koliko hoćeš družine, pa idi. Vojko odabra jednu desetinu, pa se krete s njima na Drenovu gredu…
Poglavlje 12.1.
Ali ne potrajaše dugo ti vedri dani. Crni oblaci gomilahu se po srpskom obzorju, a iz njih sevahu vatrene munje i potutnjavaše, kao da bi hteli uništiti sve do jednoga…
Glas za glasom crnji od crnjega, strašniji od strašnijega stizao je. Više ne beše radosnih vesti… Oboriše glave goli sinovi, kao da ih je oštra kosa smrti dohvatila. Više se ni Zavrzan ne nasmeja. Nesta onih veselih šala kao nestašnih leptirova — sve ode, sve proguta neka crna slutnja…
Zeka i Stanko retko kad i bejahu u Parašnici. Jurili su od Čupića Smiljaniću, od Smiljanića Srdanu, od Srdana Katiću. Nije se govorilo glasnom rečju nego šapatom. Svako čelo beše natušteno.
Čupić, kao vojvoda, naredi kmetovima da nejač sklanjaju u zbegove. I opet ožive Drenova greda.
A opusteše lepa sela. Oni mali kućerci stojahu nekako sumorno, kao da nikad živa duša nije u njima obitavala…
Dogovor beše da se digne šanac na Prudovima, na brodu gde Turci najradije prelaze.
I Čupić sazva čete i iskopa šanac; Zeka to isto uradi u Parašnici. Ali se Čupiću činilo da je to malo, da su to mesta nezgodna.
I na prvom skupu reče to.
— Pa šta da činimo? — upitaše svi.
I zamisliše se.
Posle kratkog ćutanja Čupić reče:
— Ja ovako mislim… Oni će preći Drinu, jer ih je mnogo — kako veli Deva. Ali neće smeti udariti kroz šume, nego će se držati vode: udariće, dakle, pored Drine i Save… Zeka će ih dočekati na Parašnici, ali njegova sila neće ih moći zadržati, oni će prodirati dalje… Ha! Sad znam!… Da kopamo šarampov na onoj uzini između Save i Zasavice i tu da ih pričekamo!…
Svima se dopade ta misao. Čupić se malo razgali.
— Prokopaću svu uzinu od Save do Zasavice, i to će biti šarampov. Ja sam javio Đorđu, i on je naredio da nam dođu u upomoć Jakov s Valjevcima i Miloš s Rudničanima. Tu, na Ravnju, zadržaćemo Turke dok nam Moler ne priteče u pomoć s Podrincima. Tada ćemo učiniti jedan juriš. Moler će udariti s boka… Alal im majci ako se održe!…
Lako je tekla reč sa usta Čupićevih. On govoraše tako ubedljivo da se svima učini da drukčije biti ne može. I sve ih nekako otkravi.
— Jesi li poručio Moleru? — upita Smiljanić.
— Još juče je otišao Deva.
— A kad će stići Jakov i Miloš?
— Kroz tri-četiri dana biće ovde.
— Ja bih nešto rekao! — reče Katić.
— Pa govori! — povikaše sa sviju strana.
— Ja ne bih ni kopao šanca na Parašnici!… Ja bih smesta na Ravnje! Stojan ima pravo kad veli da oni ne smeju udariti drumovima, nego će udariti pored vode. Ali đavo ne spava! Može to njima i doći u pamet. Ali, kad turske uvode vide da je Parašnica prazna, — a, verujte, tamo će prvo otići — onda će se svi dobro čuvati druma i lugova… Opustiti Parašnicu, to je toliko isto koliko povesti Turke na Ravnje.
— To ti je pametno! — reče Čupić. — Onda, tako ćemo i raditi… Proto! — okrete se Smiljaniću. — Jedan od tvojih ljudi neka sačeka Jakova i Miloša, pa neka ih na Ravnje dovede…
— Dobro.
I svi se raziđoše da narede što je potrebno…