Deo 2, Poglavlje 22: Okršaj
Uze Stanka za ruku, pa ga odvede sasvim nastranu.
— Šta je, pobogu?!
— Ti si juče imao pravo. Onog psa, Ivana, trebalo je ubiti!
— Šta je opet učinio? — reče Stanko.
I spremi se da čuje najcrnje glase.
— Još nije ništa, a ako bog da, ti mu nećeš dati ni učiniti!
— Na reci jednom!
— Kad ga Srećko pusti juče, on se diže kući. Ja se lagano prišuljam, pa za njim. Pred hanom ga sačeka Lazar, koji juče ne beše kod kuće nego u čaršiji, pa je tek stigao i pošao da ga traži. Mislili su da ih niko ne gleda, jer Lazar beše sam, pa ti se rasplakaše i jedva krenuše kući. Ja polako za njima. Noć se spustila. Ja se ušunjam u avliju, pa pod pendžer… Govorili su mnogo, ali ovo je najglavnije. Jutros je Lazar otišao u grad da dovede vojske, da ti na kuću napadnu. Kuću će ti zapaliti i pobiti sve živo. To su naumili i popu i Jovi… Kad sam video Lazara da konja pojaha, ja se kretoh ovamo; znao sam da si ovde.
Stanko se tresao kao u groznici.
— Sto života da imaju i oni i Turci, valja im pod zemlju!
Pa se okrete od Deve.
U taj par iskrsnuše pred njim Jovan i Jovica. Svaki uprtio po jagnje.
— Puštajte jaganjce! — reče zapovednički Stanko.
—Što?…
— Puštajte!… Najpre treba poklati kurjake!…
Jovan i Jovica pustiše jaganjce. Hajduci se uzbezeknuše, jer Stanko beše strašan.
— Opremaj se! — reče on.
I dok dlan o dlan, sve beše gotovo.
— Devo! — viknu Stanko.
Ali Deve beše nestalo.
— Nema ga! — reče Nogić.
— Onda, polazi!
— Kuda?
— U Crnu Baru…
Uze pušku, pregleda oroz i kašiluk, pa krete; hajduci za njim… Sunce se pojavi veliko, sjajno i rumeno. Zavrzan skide kapu i prekrsti se:
— Bože pomozi! — reče on.
Svi učiniše to isto.
— Ovakvog ti harambašu volim — reče Zavrzan — što ne izležava. Juče harambaša, danas pravi okršaj!… Što smo hajduci ako zulumćari od nas ne propište?… A je l’, harambašo?
— Šta?… — upita Stanko, a usne stiskao da ne vidi družina kako poigravaju.
— Kome li se to u goste spremamo?
— Starim prijateljima.
— Da te se nije zaželeo Ivan Miraždžić?
— Jest, on glavom!
— E, lepo će se provesti!
Hajduci se nasmejaše.
— Baš bih voleo da danas poslujemo, ali da je bar kakvog posla!…
— Biće!
— Hvala milom bogu!… Ja sam mislio da ćemo se ono veče puškarati kad ti ono oca izbavismo; ali nam se ne dade! Ono upravo i nisu bili Turci nego neke babe!… Ja im reko’ šale radi: „Vezujte se!“ a oni, valjda se nisu naučili šaliti, pojaseve na jedan drugog za mišice! I svršismo posla onako, bez muke. A onu dvojicu uze, opet, ti sam na dušu… Ja sam mislio da će im šara zarđati!…
Već su bili kod Bezdana. Stanko baci pogled na ono mesto gde je posrnuo kad je Lazar na njega pucao. Ceo događaj izide mu pred oči; srce mu zaigra od žudnje za osvetom…
Deva se pojavi iz česte.
— Stanite! — reče on.
Hajduci stadoše.
— Vi tu očekajte, a Stanko nek pođe sa mnom.
Stanko naredi Nogiću da sa družinom sačeka tu ili njega ili Devu, pa se s Devom krete.
— Kuda ćemo?
— Popovoj kući. Tamo su svi; i otac ti je tamo. Malo su strahovali, jer su mislili da te ne mogu naći. Sad su bez brige.
I obiđoše, pa na vrata iz avlije uđoše u kuću.
Tamo zaista behu svi. I popa Miloje, i Sima Katić, i kmet Jova Jurišić, Sević, Šokčanić, i mnogi drugi.
Stanko nazva boga i priđe im ruci. Oni se izljubiše svi s njim.
— Šta radite? — upita on.
— Očekujemo Turke… Baš dobro što te Deva nađe! — reče pop. — Sve mi se čini da ćemo mi danas početi okršaj…
— Daj bože! — reče Katić.
— A tebe pozvasmo da se dogovorimo. Da li je bolje sačekati Turke ovde ili im izići u presret?
— Meni je svejedno — reče Stanko.
— Ja mislim da im izidemo u presret — reče pop Miloje. — Zgodnije je na drumu zauzeti busije.
— Imate li oružja? — upita Stanko.
— Imamo i suviše.
— Onda, Devo, idi i javi Nogiću da ga čekamo na Žuravi…
Pa se okrete pošto Deva ode:
— Nekako Žurava mi na srce pala — nastavi — još od mog prvog megdana… To je mesto dušu dalo!… A šta rade kod kuće, babo? okrete se ocu.
— U kući nema nikog. Sve sam sklonio kod prijatelj-Miloša.
Stanko nabra veđe.
— A što? — upita.
— Kuća će nam u plamen buknuti.
— Ivanova, a ne naša! — ciknu Stanko, a oči mu senuše.
— Šta sam znao! — sleže ramenima Aleksa. — Tek mislim, bolje je skloniti ih!… Nego, dede, zdravi!
I pruži mu čuturu.
Stanko se prekrsti, nazdravi i napi se, na pruži čuturu dalje.
— Je li rano otišao onaj pas? — upita Stanko.
— Deva reče oko ponoći.
— A onaj matori?…
— Tamo je, u kući… Čini se nevešt — reče Aleksa.
— Onda da polazimo. Ići ćemo šumom — reče Stanko.
Svi se digoše na noge. Pop Miloje skide šaru što je visila na drvenom čiviluku, pa se prekrsti.
— Gospode! Ti nam budi prijatelj! Ti vidiš naše jade, pa budi blag otac i potpora našim nejakim rukama!… Četiri stotine godina Srbija je rađala roblje i izmećare. Ako su što i zgrešili naši stari, a ti bar budi blag, pa oprosti ovom kolenu što diže ruku na krvnika!… Pustio si da potpadnemo pod jaram… dopusti i da skinemo svojim nejakim rukama!…
Sve u sobi kršćaše se svetim znamenjem… Popino se lice najedanput preobrazi. On poljubi šaru, na viknu:
— Braćo!… Srce mi moje kaže da je bog s nama! Junački, braćo moja, junački da očuvamo naš podmladak, te da se ne ugasi ime Srbinovo! Junački, braćo, da očuvamo obraz i svetinju doma našeg, čeljad našu, te da našu čistu srpsku krv ne okalja krv poganička i dušmanska! Junački, deco božja, da očuvamo svetinju oltara božjeg! Junački, braćo moja, junački da izginemo ili pobedimo!… Hajdmo!…
Srca su lupala, oči zasijale. Sveštenik koračaše mladićki, stas mu beše prav kao sveća.
Kad iz kuće izidoše, on reče Stanku:
— Napred, sine!… Vodi nas! Bog mi kaže da je tebe odredio da započneš ovaj sveti posao!
Stanko osećaše nešto uzvišeno u duši svojoj. Oseti se i snažan i dorastao da povede ljutu krajinu. On priđe svešteniku, skide kapu pa reče:
— Onda, popo, daj mi blagoslova!
— I božji i moj blagoslov, i suze ucveljenih roditelja i nevoljnika neka prate tvoje veliko delo!…
Stanko mu poljubi ruku, metnu kapu na glavu, pa nekim glasom punim snage i pouzdanja reče:
— Onda, za mnom!…
I sve prožma neka nada; svi osetiše da je ovome dečku, koji im još ruke ljubi, bog dao tu moć da otpočne delo oslobođenja; i svi, potpuno prožmani pouzdanjem, pođoše za njim…
Poglavlje 22.1.
Na Žuravi čekaše družina. Tu se behu iskupili svi što se od Srećka harambaše odvojiše. Beše tu seljaka i iz okolnih sela: Sovljaka, Bogatića, Klenja, Ali-aginog Salaša i Banova Polja. U četi je bilo preko pedeset ljudi, koje mladića koje ostarijih. Sve dočeka Stanka i družinu na nogama.
Stanko se izljubi sa svima. Sve oči behu sjajne, svako čelo ponosito; na svakom licu čitao si da je duša prekaljena…
Stanko oseti neko veličanstvo u duši svojoj. Osećao je neko više nadahnuće. Oko mu je znalački pregledalo ona senovita mesta gde je naumio busije postavljati.
I on raspoređivaše ozbiljno, sigurno, kao da je dnevi i noći o tome mislio. Starine se diviše rasporedu i pametnim zapovestima. Popa Miloje okrete se Aleksi, pa reče:
— Ovo je taka zamka: da ih je hiljada, glasnik otići neće!…
Aleksa je plakao od radost… On je po hiljadu puta blagosiljao sina rad kojega je toliko propatio.
— A gde je Deva? — upita Stanko Nogića.
— Bog bi ga znao! — reče Nogić.
— Ako ne govori sa ticama — našali se Zavrzan. — Zakleo bih se da neće doći bez kakvog bilo glasa…
Stanko izdade zapovesti šta koji da čini. Sebi je namenio najopasnije mesto; ali zato oko njega behu: Nogić, Surep, Zavrzan, Zeka, Jovan i Jovica… To su bile sigurne ruke i oči. Oni biju odjednom, kao gromovi…
Od galame posta žagor, a od žagora tajac. Sve se predade očekivanju i svojim mislima.
Čulo se kako lišće šumori i žubor Žurave; čak se čuo i zuzuk čelica… Sunce je prižizalo…
Na drumu se pojavi čovek.
— Deva! — povikaše.
— Gde je harambaša? — upita on.
Stanko izide na drum.
— Idu — reče Deva. — Lazar ih vodi.
Stanku zaigra srce. On viknu:
— Pazi!…
A Devi reče:
— Skloni se ovamo.
— Ne brini! — reče on, pa ga nestade u česti. Nasta mrtvilo… Vetar je povijao dugu travu.
Dok zatutnja zemlja… To vojska ide. Malo-pomalo raspoznavaše se sve više i više konjski topot… On je dolazio sve bliže…
Na drumu se pojaviše Turci. Jovica zadrhta…
— Ibro! — reče on Jovanu.
— Mir! — reče Stanko, a srce mu zalupa videći Lazara.
Turci su išli bezbrižno. Nikom ni na kraj pameti da pomisli: e, ima busija. Dođoše sredini busije…
Kao da se zemlja prolomi. Jedan plotun porazi Turke kao grom. Stadoše kao ukopani…
Stanko se pribra. Kao da mu neko šanu šta treba da radi… I ne misleći pre toga trenutka na ovaku zapovest, on viknu, a glas mu jeknu po onoj dubravi:
— Za noževe!…
I ožive žbunje. Turci izgubili pamet pa se skamenili na mestu. Ustanici ih skidahu sa konja, pa ih klaše kao jaganjce…
Jovica pritrča Ibri, a Jovan za njim kao senka.
— Stoj, zulumćaru!
I svukoše ga s konja.
Turčin se ne može maći. Oni ga napadoše noževima, sekući mu ruke i noge.
Stanko se umešao meću Turke pa ruši…
Za trenut oka drum posta kasapnica… Glave se valjahu po drumu kao bundeve kad im vreže sasuše… Jauk je prolamao dubravu… Hajduci su gazili po lokvama usirene krvi…
I to se svršavalo tako brzo da se svima činilo: e, nije ni dobar trenutak prošao.
I Turcima dođe svest, ali dockan… Dadoše se u bekstvo preko leševa svojih drugova… Ustanici ih ubijahu iz pušaka…
Stanko se osvrtao tamo-amo. Oko mu je tražilo nekoga, ali ga ne beše među leševima. Vide Jovana i Jovicu zagrljene, naboli na nož jednu glavu pa se smeju. To je bila glava Ibrina.
— Harambašo! — reče Jovica. — Od danas slavim današnji dan.
— I ja — reče Jovan.
— A Lazar pobeže? — upita Stanko.
— Sigurno.
— Baš da ne uteče! — reče on, a usne mu poigravaju. — Pobratime! Surepe! Zavrzane… Hajde sa mnom!…
A zar mi nećemo? — upitaše Jovan i Jovica.
— Mnogo nas je!
— Nikad nije mnogo dobre družine. — viknu Jovica.
— Onda… ne branim!…
Pop Miloje mu priđe.
— Kuda ćeš bez nas? — S kim ćemo mi.
— Evo Nogića i Katića, neka povedu vas. Ja još nisam svršio svoj posao… Pođite vi, u ime boga, pa dižite ljude po svima selima…
— A ti?… Zar ti nećeš s nama?
— Ja sam osvetnik. Zakletva mi je na duši na gori!… A i pusto srce traži osvete!…
Hajduci se odvojiše od ustanika i priđoše Stanku.
— Mi s tobom hoćemo!… — povikaše oni.
— Dobro!… Katiću!… Povedi ovu braću. Nađi protu Smiljanića, gazda-Stojana iz Noćaja, pa dižite narod. Ako vam pomoći zatreba, mi smo tu; Deva će nas naći!… A sad zbogom…
I, poljubivši oca i popu u ruku, zamače u lug s družinom.