Deo 1, Poglavlje 9: Strašna zakletva
Ljudi gledahu Aleksu onako rastužena, pa im se sažali… I samom Ivanu beše vrlo teško. On se kajao zašto prvo nije javio Aleksi za taj slučaj…
Dođoše kući. Aleksa je išao napred. Njegova Petra izide pred ljude i smeškaše se, kao dobra domaćica, kad vidi goste na svome pragu. Ali nabrzo izumre osmejak kad vide ona natmurena lica.
Aleksa joj reče:
— Idi u kuću!
Ona posluša i ode.
Ljudi se uputiše aru. Marinko se istače napred, pa reče:
— Evo, kmete, evo, popo!… Ovde je bio on i kopao nešto. A ja sam iza onog grma gledao…
I on pokaza jedan grm naprema se.
Na đubretu se videše tragovi kopanja. Još beše vlažno đubre na onom mestu gde je kopano. Bejahu tu debeli orahovi hladovi, te ne može dopreti sunčeva zraka da osuši.
— Simo, — reče kmet Jova ozbiljno — vidi-de ovde.
I pokaza štapom na ono vlažno mesto.
Sima se saže i poče čeprkati.
Ledeni znoj probi čelo Aleksino. Srce mu je strepilo od slutnje, koja mu se baš tad javi…
I kažu ljudi da ne može srce potegliti!… Pedeset domaćina stojahu bledi i nemi pred ovim prizorom… I svih pedeset srca potegliše Aleksi: želja sviju beše da se ništa ne nađe!…
Sima je čeprkao. Njegova ruka napipa nešto u đubretu; neki gajtan natače mu se na prst. On povuče…
Beše to crvena, svilena kesica na svilenom gajtanu…
Sima je diže iznad sebe…
Sve se živo zaprepastilo… ljudi nisu verovali svojim očima. Pop Miloje priđe da je rukom opipa.
— Je li to? — upita kmet promuklo.
— Jeste — reče Ivan.
Kmet uze kesicu od Sime, prebroja novce pa reče.
— Dve stotine.
— Toliko — tvrdi Ivan.
Svi pogledi padoše na Aleksu.
A on je stojao bled, ukočen kao kolac.
Kao da mu stotinu vrelih kuršuma i hiljadu oštrih noževa prođe kroz njegovo nesrećno roditeljsko srce…
— Da si stenu izvalio, više bi se osevapio nego što si njega rodio! — viknu kmet strogo.
Aleksu osvestiše ove reči pune prekora.
— Jaoj, starosti moja! — jeknu siromah.
— A gde ti je taj nesrećnik? — pita kmet mrko.
On pruži ruku na gumno, koje ne beše daleko.
— Simo, zovni ga!
Sima ode. Ljudi stojahu nemi, oborenih glava. Beše im teško gledati čoveka gde se pred njima kao crv vije…
Petra izide iz kuće. Ona nije ništa znala o svemu tom. Za nju beše samo čudno to što toliki sveg stoji.
— Što ne sednete, ljudi!… Hajte ovamo, evo sovre!… Sedite, da bar po jednu popijete…
Ali se užasnu od onih bledih lica. Neka zla slutnja obuze je kad vide svoga Stanka kako sa Simom žuri ovamo… Ona stade da vidi, da čuje šta je to…
Stanko stiže. On vide toliki svet, vide strogo popino i kmetovo lice, vide preneražene svoje roditelje, pa se i sam promeni u licu…
— Je li, more? — upita kmet.
— Čujem, čiča Jovo.
— Poznaješ li ti ovu kesu?
I podnese mu je. Stanko je dobro zagleda, pa mirno reče:
— Ne poznajem.
— Lažeš! — ciknu kmet.
Stanko se trže i pogleda oko sebe. Ona mrka lica ćute, one ukočene oči glede ga kao kakve aveti… On pogleda u kmeta.
— Ne lažem, čika Jovo, što bi mi nužda bila lagati?
— Zar ti nisi ovo ukrao?
— Ukrao?… A od koga, naopako?
— Ta šta mi tu izvijaš?… Pravi se: ne zna!… Zar nisi ovaj novac ukrao iz Ivanovog vajata i zakopao ovde, u đubre?… I zar nije Lazar Ivanov zato juče na te pucao?…
Pri pomenu Lazarevog imena Stanku se diže kosa uvis. Pred njim ožive jučerašnji dan s celim događajem… On ne odgovori ništa. — Je li? — pita kmet. On je ćutao.
— Odgovaraj, more! On je opet ćutao…
— Simo! — zapovedi kmet. — Veži ga!… Stanku pisnuše oba uva… Oko mu se zapali plamenom… On pogleda prvo kmeta, pa onda ostale. I njegov pogled sve ih prikova za mesto na kojem stojahu.
— Čekni malo, čiča Jovo, čekni! — reče on oštro.
I hitro kao jelen otrča u kuću…
Za nekoliko trenutaka vrati se naoružan do zuba: pištolji i jatagan za pojasom, a u ruci šara.
— Kome je život omrznuo, neka me sveže! — reče strogo.
Niko se ne mače s mesta. To više ne beše Stanko, to beše mladi div, snažan kao grom a oštar kao sablja… Iz oka mu sevahu munje…
— Čiča Jovo!… Ja toga novca nisam uzeo, nisam ga ni video, tako mi boga!
Onda se okrete Ivanu. Ovaj pretrnu i kolena mu klecnuše.
— Ivane Miraždžiću! Do juče sam te zvao čičom, ali od juče nisi mi rod!… Ko ima onakog sina kao ti, on meni ne može biti rod!… Pozdravi tvoga sina Lazara i kaži mu: Stanko Aleksić zna da je ova krađa njegovo maslo!… Juče me je hteo ubiti, ali mu bog ne dade!… Danas to već neće učiniti!… Pozdravi ga i kaži mu da je od danas za deset godina moj!… Da beži u svet, da beži u zemlju, na nebo naći ću ga!… Ja se smiriti neću dok se triput njegovom glavom ne koturnem!… Tako mi onog nebeskog sveštila što nas greje, i tako mi ovog časnog znamenja!…
I prekrsti se.
Njegove reči lediše srca… On onda priđe ocu i materi i skide kapu:
— Babo! Nano!… Hvala vam na nezi i hrani!…
— A kuda ćeš, sine?
On se jetko nasmeja.
— Kuda ću?… Tamo, majko, tamo!… Idem tamo kud i svi nesrećnici kojima obest ili sila ljudska ne daju živeti među ljudima, u goru, majko!…
— Nemoj, sine! — reče očajno majka i pruži ruke da ga zadrži.
— Moram, nano! Ovde nije moje mesto!… Zar nisi videla kako htedoše da me svežu!…
A ja se živ ne dam svezati! Zbogom! Pa poljubi one drhtave ruke, uze šaru po sredini, pa ode najlak, ne osvrćući se… Svi gledaše i videše kako zamače u lug, ali niko ne pokuša da ga zaustavi.
Kmet Jova se zagleda u Aleksu. Zatim pogleda po narodu, pa reče:
— Hajdmo odavde!… Ova je kuća prokleta!…
Pa bez oproštaja okrenuše svi leđa kući koju su do juče poštovali.