Deo 1, Poglavlje 14: Prokleta kuća
Juri vreme, prolaze lepi dani; nekome kao časak, a nekome kao večnost.
Najviše oseća roditelj, jer je njegovo srce puno osećanja. Pa još kad je tu starost, kad je jedna noga u grobu, kad se svakog trenutka očekuje smrtni čas, — a krv tvoja i srce tvoje bludi po dubravama, prezajući od svakoga šušnja, a ti nemaš ni nade da ćeš ga videti — onda je strašno!… Tu staje pamet, tu usišu suze… tu se i sama srž u kostima ledi!…
Jadni Aleksa!… Jadna Petra!…
Ovi robovi nezarobljeni, ovi krivci bez krivice, ova starost kojoj se na sedi perčin pljunulo, ovi okaljeni grešnici bez greha, — svakoga jutra i večeri podizahu svoje smežurane, suve ruke k nebu, moleći se.
Ali se nebo zatvorilo!…
Moliše se bogu.
Ali je bog ćutao… Ni nade im ne dade.
Okretaše se ljudima.
Ali ih ljudi prezreše. Prezre narod „lopovsku kuću“. On je na nju samo bacao prokletstvo…
A živeti se mora!… Grehota je kidisati svome životu; to bog nikad ne oprašta. I oni su živeli… Kako?…
Srce im zna, duša im zna!… To nije bio život nego večne muke… I samo mučenje u paklu ne može biti gore: život njihov bio je pakao.
Kako da ne bude pakao?… Njihova kuća beše otvorena i sramnu i strašnu, u njihovoj kući beše život, pesma, veselje; ljudi i žene prilaziše njihovom pragu s poštom; oni su odlazili svojim komšijama i bili dočekivani srdačno: niko živi nije mrzeo na njih niti oni na koga… Veselje, radost, žalost… jednom rečju, sve deliše oni sa svetom i svet s njima… A sad?
Od dana kad se ona prokleta kesica nađe za njihovim arom u đubretu, od onog dana sve im leđa okrete. Ljudi su izbegavali Aleksu, a žene Petru; upravo nisu ih samo izbegavali nego prezirali. Sve se odbi od praga njihova, čak i sami psi. Niko im više ne hte boga nazvati. Onaj dobri starac, čiča Sima, knez, i on kad pored Alekse prođe saginje glavu i čini se da ga ne vidi!…
Jednog dana Sima prolazaše pored njihove kuće. Aleksa je bio u avliji. Kako ga smotri, on viknu.
Ali se Sima učinio gluv.
— Simo!… Kneže!…
Sima sagao glavu, pa odmiče.
Aleksa viknu još jače.
Sima se bajagi zakašlja. Ali ga Aleksa ne hte pustiti tako nalijo. On je neprestance vikao:
— Simo!… Simo!…
Sima najzad stade.
— Ta, majkoviću, odreh gušu vičući te!…
— A… nešto ne čujem!… Ostarelo se! — veli Sima, a krije oči…
— Hodi, svrati malo!
— Bogami, nemam kad…
— Dugo je do smrti — pokuša veseli Aleksa da se našali.
— Al’… eto… kmet me poslao do pope…
— Pa nije tamo popina kuća nego ovamo… Siromah Sima se ustumara. Videlo se na njemu da laže…
— Najpre… ovaj… htedoh do Ljubinka…
— Dobro, dobro! — reče Aleksa. — Vidim ja da sve beži od moga doma!… Idi, Simo, idi!…
Sima ne umede čak ni sakriti radosti što se otrese tako lako Alekse, nego prosto pobeže.
Aleksa saže glavu i osta na mestu kao ukopan!…
Zatim priđe k sovri, pa se surva na nju i zaroni glavu u ruke. Crne misli razdiraše mu dušu. Kad god pogleda, na njega zija mržnja i preziranje… Nije tu bilo čoveka koji bi se sažalio; niko ga ni čuti nije hteo!… On bi se pravdao. On bi dokazao da njegov Stanko nije kriv — bar nije kriv do onoga časa dok u goru ne ode…
Sunce se lagano spuštalo… On se diže i uđe u kuću… Petra i snahe stojahu kod ognjišta. Sinovi, Stanoje i Petar, nešto baratahu u avliji. Dečica, koja ne mogahu pojmiti ove teške muke, igrahu se u sobi…
On priđe ognjištu, uze trupac i sede na svoje mesto. U glavi mu je vrilo kao u loncu…
Tišina nasta, razgovor preseče, samo se još deca čula…
Ćutao je, premišljajući crne misli… Već se i noć spusti…
On diže glavu i reče:
— Večerajte, deco.
— A zar ti nećeš, babo? — upita ga snaha Mara.
— A? Hoću, hoću!… Da se pomolimo bogu, pa postavljajte siniju.
I diže se starac, upali svećicu i poče se moliti:
— Gospode!… Da li vidiš moju bedu?… Smiluj se, Gospode, ovom roblju što će ostati posle mene, ako sam ti ja što neznano zgrešio!…
Suze su ga polevale, a on je šaputao…
Sedoše za siniju. Ali su svi sedali više običaja radi. Niko od dana odlaska Stankova nije slatka zalogaja pojeo. Aleksa i Petra jeli su radi njih. Tuga je omotala ovu kuću kao magla jesenja…
Po večeri sve ode na legalo, samo ova dva stara groba ostaše na ognjištu. Njima se nije išlo. San više ne beše prijatelj starim trepavicama njihovim…
Dugo su ćutali… Napolju je vetrić pirkao i gonio opalo lišće po avliji, a vatra se tulila na ognjištu.
— Blago moje!… Gde li si sad? — procvile Petra… Napolju vetar duva, a ti ni čestitog pokrivača nemaš!…
— Ćuti, Petro! — reče Aleksa.
— A ćutim dosta!… I samo mi se srce skamenilo!… Zar ja da ne mislim o svome detetu, o svome srcu? Jesi li ti taj što mi braniš?
— Ne, nisam ja…
— I ne šali se!… Pedeset godina ja sam tvoj drug. Ja sam te slušala, ja sam bila tvoja senka!… Ali sad, ako mi budeš branio da čedo svoje pomenem, ja ću ti se protiviti… neću te poslušati!… On mi je sve!… Još mi je bog dece dao, — neka su živi i zdravi! — ali on mi je odvojio!… I on, onako blag, onako dobar, on sad luta šumom… bije se od grma do grma!… I ja da ne plačem!… Ta iskapaću oba oka moja!…
Aleksa je ćutao. U dubini svoje duše osećao je i sam te bole…
— A ja znam da nije lopov!… Nije! Ako on bude uzeo jednu tuđu slamčicu, ja ću dati da mi glavu odseku!…
— Ali kako onda? — poče Aleksa.
— Kako?… kako?… Zar nema nevaljalih ljudi?… Zar nisu mogli podmetnuti onde pare?
— Tek, tek, teško vama!… Naša je kuća prokleta!… Na nju pljuju i bolji i gori!… Čak Sima… Sima beži od moje kuće!… Teško mi je… Steglo me nešto u guši, pa ni mreti ni živeti!…
I opet oboje sagoše glavu…
Suze su kanale, pa i prestale. Suvo, ukočene oko gledalo je u hladan puhor na ognjištu… A napolju je svitao dan…
Poglavlje 14.1.
Prođoše tri meseca u tuzi i žalosti. Aleksi je osvitao jedan dan kao i drugi… Gotovo izvećao od tuge, više se nije ni obraćao ljudima. Nije išao na sastanke ni crkvi; sklanjao se i od malog deteta.
Već se zajesenilo. Sitna jesenja kiša sipila je… A u njegove snahe Mare razbole se dete. To mu je bilo najmlađe unuče, kućni razgovor.
Lebdeli su nad posteljom detinjom. A ono u vatri, bunca i ne razbira se. Tri dana i tri noći nisu ni Aleksa ni Petra odmakli od postelje. Četvrtog jutra dete bogu dušu. Jedva dišuće, kao mišić.
— Da zovnemo popu da mu čita molitvu — reče Petra.
— Da zovnemo, da zovnemo!… Stoj!… Ja ću ići!…
I ogrte gunj, pa se diže popinoj kući…
Nađe ga pred kućom i nazva boga.
— Blagoslovi, oče! — reče on i, po običaju, pođe mu ruci.
Popa trže ruku.
— Bog te blagoslovio!… Šta ćeš?
Aleksi se steže grlo. On poče grcati:
— Oče!… jedno mi unuče bolesno… Pa… pa sam došao da te zovem da čitaš molitvu…
Jedva izgovori ove reči… Zagrcnu se.
— Dobro, doći ću! — reče popa suvo.
I on se okrete od pope, koji ga i ne zadrža, ubijen, slomljen, uništen.
— Ama zar popa?… Zar onaj dobri popa Miloje, zar me i on omrznuo?… Zar se i njemu mršti čelo kad me vidi?… Zar je i njemu težak moj bog?… O, Tvorče milostivi! Ti znaš dušu moju, ti znaš da ja ništa nisam kriv!… Pa što me ovako mučiš, Gospode?… Što me ne rastaviš sa ovim crnim životom?…
Nije mnogo prošlo, a popa dođe. Prekorači prag i nazva boga.
— Kome treba molitva? — upita on.
— Evo, u sobi… dete…
Popa uđe u sobu i skide kapu, natače epitrahilj i poče čitati molitvu…
Za vreme molitve i Aleksi i Petri učini se da se Gospod na njih smilostivio. Njihove tople suze slevahu se pod samim grlom, pa odatle, kao krupne kišne kapi, rosiše im odelo. Učini im se da videše lice Gospodnje, i kao to se lice smeškaše na detence… I samo lice detinje se preobrazi: na njemu starine videše znake života, videše kako Gospod odgoni boleštinu od njega…
Popa ućuta, pruži krst detetu, pa kad ga ono celiva, on skide epitrahilj i metnu kapu na glavu.
Aleksa se maši kese i izvadi zlatan dukat:
— Oče, da ti platim.
I pruži dukat popu.
Pop pogleda novac.
— To je dukat? — reče.
— Ako.
— Molitva je cvancik.
— Ali ja ti dajem dukat… Tvoja će mu molitva pomoći!
— Bog će njemu pomoći! — reče ozbiljno popa.
— Uzmi, popo, nek ti je alal!
Pop odmahnu glavom.
— Ja nemam sitno — reče tužno Aleksa.
Popa mu vrati kusur.
— Neću da ti dugujem — reče.
Aleksu je ledio ovaj suvi govor i onaj hladni pogled… Ali on napreže svu snagu…
— Sedi, oče!… Daj, snaho, malo ra…
Reč mu izumre na usnama od pogleda popovog.
— Neću! — reče pop.
I izide, pa ode, a i ne okrenu se…
Aleksa osta kao stanac kamen. On ne umede više ni govoriti, ni misliti. To je bio grom što mu poruši i razmrvi snagu, što utuče svaki živac…
Ostaviše bolesnika… Njemu počeše padati na pamet nekakve lude misli…
On izide napolje i poče lutati po voću… Njegovu crnu dušu sad već više niko i ne može razvedriti.
Mimo voće prođe Ivan… Pa kao mimo tursko groblje! Da ga je video, to se videlo; još ga je dvaput i dobro pogledao… ali kad bi naspram njega, on okrete glavu…
Aleksa mu ništa ne reče. Gledao je za njim ukočenim pogledom. I kad je Ivan zamakao, on je još gledao na onu stranu kuda je on otišao.
Dugo je gledao, dugo… Već mu se magla navuče na oči, dok ga prenu Sima knez. — Aleksa! — reče on. — Kazao je kmet da dođeš sudnici.
— A što li me zove?
— Ne znam. Znaćeš kad dođeš.
I njemu se učini kao da ga Sima gleda nekim čudnim pogledom, koji rečito govori: jadniče, ala te žalim!…
Aleksa se spremi i ode sudnici. Kad je tamo došao on zateče ljude na okupu. Nazva im boga.
— Šta radite?
Ljudi ćute.
On se okrete, vide mrke poglede, pa se skloni u kraj…
Dan je bio oblačan. Oblaci se počeli taložiti, pa nikako da se dignu već nekoliko dana.
Ljudi se najedanput digoše. Žubor prođe kroz njih. Popa i kmet javiše se na doksatu.
— Braćo! — poče kmet. — Je li nama opet suđeno da se brukamo?… Opet se desila krađa…
Žubor prođe ljudma. Sve se oči okretoše na Aleksu, a on sagao glavu i ćuti.
— Jeste, braćo!… Opet Ivanu učinjena pokrađa. Odneto mu jedno prase noćas… Šta je ovo?… Zar vi hoćete da se ja odrečem Crne Bare?… Dosta sam starešovao, više ne moram?… Na!… Evo vam vašega štapa, pa ga podajte kome hoćete!
I kmet baci štap.
Sve se skoli oko njega… Stadoše ga moliti i preklinjati.
— Neću!… Neću! Uzmite koga hoćete!
— Mi tebe hoćemo!
— Ali ja neću! Zar da mi vi pod sedu kosu pljujete u oči?
— Mi ćemo uhvatiti lopova!
— Mi smo ga uhvatili reče Marinko Marinković. Valjda hoćete da vam ga prstom pokazujem?… Ja…
I Marinko se sruši kao podsečen panj.
Aleksi samo jurnu krv u glavu. On ne znade šta učini. Ali kad smotri Marinka na zemlji, on mu kleče na prsa, pa isuka nož… da ga zakolje…
Ljudi pritrčaše, te oteše nož…
— Zlikovče!… Hajduče!…
Aleksa nije mogao reči progovoriti… Steglo ga nešto u grlu…
— Eto, braćo! — zapeva Marinko. — Za pra boga htedoh poginuti!… Zar što istinu govorim da poginem?…
— Zlikovče! Zlikovče! — zagrme sa sviju strana na Aleksu.
To ga osvesti… Pa kako behu poleteli na nj, on jurnu slobodno kao lav, progura se kroz njih na stade pred sami doksat.
— Raspnite me! — reče i raširi ruke. — Raspnite me! I preseče okom… Strašan pogled senu ispod sedih veđa… Narod zastade…
— Raspnite me! — grmeo je on. — Sram vas bilo sede kose! Osuđujete čoveka, a nećete da ga čujete!… Sram te bio, sedi svešteniče!… Zar se tako od ramena odseca kazna?… Hoćete da me ubijete?… Evo!… Na!… Dve stotine godina je prošlo kako su moji stari udarili temelj onoj kući koju ste vi prokleli!… I za dve stotine godina senka srama ne pade na onaj krov… a danas?… Šta hoćete?… Ubijte me!…
Ali se niko ne mače.
A on, i ne znajući šta čini, okrete se od njih.
Oni ostaše. Niko reči ne reče. Pomrkoše starine i udubiše se u misli. Zaista, kuća Aleksića je bila najstarija u Crnoj Bari.
A on dođe kući kao vetar. Kako dođe, on se skljoka kraj ognjišta. I tu je sedeo do mrkloga mraka, nem i nepomičan.
Onda se najedanput okrete i viknu snahu Maru.
— Što me zoveš, babo?
— Raspleti mi perčin!
Sve se skameni. Petra mu priđe.
— Starče?!
On je pogleda krvavim očima, ali reče pritajeno mirnim glasom:
— Idi, bako, donesi mi čibuk sa čiviluka…
I starac toga večera rasplete kose i pripali duvan…