Deo 2, Poglavlje 23: Kukavica
Noć se slušala vrlo brzo, jer oblaci od zapada prekriliše nebo. Ovde-onde metne svetlica i potutnji: sprema se olujina.
Ivan iz kože da izide. Sto puta je istrčao na drum, pa tamo stojao i osluškivao; prilegao je zemlji, ne bi li čuo konjski topot… Ali, kao i prvi put, nije čuo ništa. Onda se vraćao kući pun zlovolje, te je praskao i vikao na ukućane, na žene, pa čak i na veselu dečicu…
Ali u kući nije imao mira nego izide u voće, pa iz voća pogledom punim pakosti pogledaše na kuću Aleksinu:
— Vala, i tebi je odzvonilo, ugursuze matori! — govorio je kroz zube. — Koliko noćas popeće se crveni petao na tvoj krov… Svi će te pogoreti kao miševi. Ko htedne napolje, puška će ga vratiti u plamen!… Pa sutra zorom potražiću i gnezdo hajdučko!… Sve, ama sve ću ih satrti, a onom psu svojom ću rukom glavu s ramena skinuti!…
I on osećaše groznu mržnju… On ne zna kako je ta mržnja došla, ali ona je tu, kiši u njegovim grudima kao mleko nad vatrom…
Ali noć već pade, a Lazara nema…
Njega poče obujimati neki strah. Šta li je moglo biti s Lazarom? Da li se odista krenuo iz Šapca?… Možda Turci nisu pošli danas?… Ali zašto mu on nije došao, zašto bar nije po kom bilo poručio?…
A da se nije još jutros gde sa Stankom susreo…
Srce mu strahovito zalupa. Njega obujmi zla slutnja. Dosad je mislio na sve drugo, ali sad sva njegova misao beše Lazar…
— Možda se susreo, pa poginuo! — pomisli.
I ta strašna misao razdera mu srce kao krpu beza. On zadrhta sav, od glave do pete.
— Uh, samo da to nije! — jeknu.
Pa jurnu iz kuće napolje.
Olujina otpočela… Munje su šibale crno nebo, kao usijane ličine, a grmljavina se razlegala dubravom… Strah neki obujmi Ivana. I samo ovo vreme uli mu neku strašnu slutnju u dušu.
On hodaše gologlav ispred kuće i osluškivaše. Od svakog šušnja bi prenuo i osluškivao… Ali nigde nikoga.
— Ta, ja sam kriv, ja, konj matori! Što ja šiljem dete da taka posla vrši?… Ja sam sobom trebao otići, a njega ostaviti kod kuće!… E, ali ja hoću da gospodujem! Ima čovek mašice, što da prlji ruke?!… Eto ti sad! Sad beči oči!…
Kiša otpoče. Krupne kapi padoše i orosiše mu sedu kosu… Više po nagonu nego što je osećao potrebu da se od kiše skloni, on uđe u kuću.
Ukućani stojahu nemi oko ognjišta. On ne pogleda nikog nego sede na svoje mesto.
Tišina ovlada. Niko ni da dahne. Čula se grmljavina i kišne kapi što lupaju po drvenom krovu.
Najedared dunu olujina strašna kao da je smak svega…
Dok ti se otvoriše oboja kućna vrata, vetar povi plamen na ognjištu. Svi prsnuše i zaprepastiše se… Na vrata posukljaše grlići od pušaka.
Jedan trenut postoja tako, pa se na pragu pojavi Stanko. Oko mu je munjom sevalo, a neki satanski osmejak igrao mu je na usnama:
— Tu si, stari lijaću, u svojoj jazbini! — reče on, a glas mu odjeknu kao grmljavina.
Ivan se diže na noge, pa se ukoči.
Jedan trenutak svi behu okamenjeni, ali odmah zatim žena i deca udariše u vrisak i zapevku.
I sve se ućuta…
— Mislio sam — reče on prilazeći Ivanu — kakvom smrću da te umorim… I ne bih smislio bez tvoga saveta!… Večeras, u voću, ti reče poslati crvenog petla kući oca moga. E, pa evo, ja sam ga tebi doneo!… Rekao si: „Neka svi pogore kao miševi!…“ Pa, onda, okušaj ti sreću!…
Ivanu klecnuše kolena, i on se stropošta na zemlju.
— Nemoj, ako boga znaš! — jeknu…
Stanko se glasno nasmeja:
— Bože, ala si lud, Ivane!… Zar ja, ja Stanko Aleksić, da ti oprostim!… Zar da ti oprostim čak i ono Krušino podrumče!… Okaj se ćorava posla!
— Ali…
— Ćuti! — prodera se Stanko. — Nego, evo, ja neću biti kao ti. Na, gledaj!
Pa se okrete ukućanima.
— Kupite decu, na napolje! Sklonite se gde znate!… Brzo!…
I to slušaše bez pogovora… Za trenutak oka osta prazna kuća. Stanko se okrete Ivanu:
— Eto, ja sam duševniji od tebe! Meni nisu krivi ni oni drugi, tvoji sinovi ni žene, ni deca. Meni si kriv ti i tvoj Lazar… Ja ću na vama iskaliti!…
Kad ču Lazarevo ime, Ivan prenu.
— A gde je Lazar?
— Kako nemam ovaca, tako ne čuvam ni pasa! Ti ćeš sam najbolje znati kud si ga poslao.
Ivan kleče preda nj, pa sklopi ruke:
— Kao boga te molim, reci mi, jesi li ga ubio?
— Nisam, ali ću ga ubiti!… Ubiću ga kao što ću i tebe sad!…
Ivan mu obgrli kolena. On proli suze, proli ih kao dete.
— Stanko!… Dete moje!… Sine moj!… Ja sam se s tobom šalio dok si dete bio!… Ja sam te malenog pucao na mojim kolenima! Ja sam te… ja te i danas volim kao svoje dete!… Nemoj!… Nemoj grešiti duše o neopojan grob i o svog najboljeg druga!… Evo, ja, čiča Ivan, molim se tebi kao svemogućem bogu!… Oprosti!…
Stanku se zgadi… Ovaj čovek beše nekada ponosit… On je mislio da je to junak, gospodar, da samo ume zapovedati… Ali sad, kad ga vidi onako presavijena gde suze lije, gde se vije kao crv pred nogama njegovim, sad mu sve ode… On je mislio svetiti se zlikovcu, pa sad vidi kukavicu. Okrete glavu i pljunu…
— Sram te bilo!… Nisi ni kuršuma zaslužio!…
Pa viknu:
— Zavrzane!… Počni!…
Pa se okrete da izide. Ali Ivan pokolenice za njim. Ljubi mu noge i stope gde je nogom stojao.
— Stanko!… Sine!…
— Ne zovi me tako!… Otkud sam ti sin? planu Stanko.
— Ali ja tebe volim!… Ja te od milošte tako zovem!…
— Kakve milošte? Ja ti zabranjujem da me zoveš i samim mojim imenom; jer, bog i duša, i na njega ću omrznuti!…
Gust dim pokulja u kuću…
Kad to spazi Ivan, on dreknu kao da mu kožu deru:
— Ti hoćeš da me zapališ?!
— To sam već učinio!… Gledaj!… Vidiš kako plamen probija kroz šindru!…
Ivan pođe da mu kolena obgrli, ali ga Stanko pogledom zadrža.
— Ako se makneš, promoliš li samo glavu napolje, trideset kuršuma čekaju da ti glavu razdruzgaju… I onda ću te opet u plamen baciti!…
Dim bivaše sve gušći. Crven plamen probi kroz drveni krov i otpoče praska i pucnjava.
Stanko odstupi nekoliko koraka i stade na prag… Baci pogled na krov, a to oluj povija plamen, povija ga na sve strane, da se od plamena zapali i druga zgrada koja beše blizu kuće…
Ivanov položaj beše grozan. On ne imade kuraži udariti na one šarene puške. Gledao je na otvorena vrata, gledao one strašne ljude što stoje pred njim sa zapetim puškama, nemi i hladni kao smrt… Ali ne smede maći…
Kuća se napuni dimom i stade ga gušiti… On pojuri vratima, ali ga snažna ruka Zekine baci unutra kao kakvu torbicu… On stade moliti, preklinjati; molio je da ga puste makar toliko da Stanka moli za oproštaj… Priznao je svoju krivicu, priznavao je sve, sve, iako ga niko ni za šta nije pitao…
Plamen osvoji sasvim. Mogao si bunar na kuću izručiti, ne bi je spasao. Ivan se gušio, grcao, kašljao; naposletku klonu, kolena mu klecnuše… On oseti kako ga svest ostavlja.
— Puštajte me! — dreknu i pojuri.
Ali ga Zekina snažna ruka opet baci natrag.
— Zatvorite vrata i pazite! — zapovedi Stanko…
Zatvoriše. Nekoliko trenutaka potraja dok tek iz kuće pokulja gust, crn dim… On postajaše sve belji i belji, dok se ne pretvori u plamen, koji obujima i zidove.
Hajduci se odmakoše… Ne prođe nekoliko trenutaka, a dogoreli krov sruši se u unutrašnjost kuće.
Stanko diže glavu nada se, na reče:
— Gospode!… Ti si bog, ti praštaj!… Ja sam čovek, ja se svetim!… Još stoji jedan, još je živ… Bože, pomozi mi da i s njim svršim račune!…
Pa se okrete hajducima:
— Hajte, braćo!
I pođe pred njima.