Deo 2, Poglavlje 19: Počinje osveta
Onoga časa kad su Aleksu bacili u podrumče i kad se Kruška sa Ivanom i Marinkom vrati u svoju odaju, promoli se iza šumice, što je blizu hana, Devina glava…
On popreti rukom, pa se onda, prikradajući, dokopa šume.
Kipeo je gnevom.
„O, gde hoće da satru čoveka ni kriva ni dužna!… Alu, neće… Tu je bog, stari prijatelj!…“
Pa okrete žurno dnu selu. Uputio se popovoj kući.
„Prvo da njemu javim, pa ću onda potražiti Stanka…“
Ali srete popu.
— Akobogda ti?
— Tebi.
— Šta je? — reče popa preneražen, videći kako izgleda.
— Nije dobro… Aleksu baciše u tamnicu, u podrum pod hanom…
— Kad?
— Sad… Ja idem otud. Strašne mu muke spremaju… Čuo sam šta su govorili… Marinko će ga mučiti…
— Pa?…
— Javljam ti da znaš, pa se razgovori s ljudima šta nam treba raditi… Jer što je danas bilo s njim, biće sutra s tobom… s Jovom… i drugim ljudima… A ja idem Stanku.
— A gde je on?
— Oni su svi na Podinama… Tu je i harambaša. Došli su pre nekoliko dana… Idem da kažem: više se ne može trpeti… Pa kad njima to kažem, onda idem Katiću, Stojanu, proti Nikoli… Svima ću im reći da nama nije vajda od njihovog sašaptavanja, nego, ako će što činiti, neka počinju!… Zbogom, popo!
I okrete se nazad, pa se uputi Podinama…
Išao je naglo. Znoj mu se slevaše niz lice… Izdaleka je čuo potmuli žubor Drine i išao mu bliže. Odjednom stade i zagrakta.
Iz luga mu se odazvaše. On pođe nekoliko koraka kad iskrenu čovek preda nj.
— Ti si, Devo?
— Ja, Jovane. Je li tu harambaša?
— Tu je…
Deva se uputi k njemu.
Harambaša i družina zaseli po zelenoj travi. Deva vide da im je svojim graktanjem prekinuo kakvu lepu šalu Zavrzanovu. Kad ga videše, svi se digoše na noge.
— Pomaže vam bog! — reče Deva.
— Bog ti pomogao! — zagrme sa sviju strana.
— Šta ti je? — upita harambaša, videći njegovo snuždeno lice.
— Zlo.
— Zlo?! — povikaše svi.
— Zlo, Stanko! Oca ti otoič baciše u tamnicu.
To dođe nenadno. Stanko mu pođe, ali posrte, jer mu se smrče pred očima… Htede nešto reći, ali mu se sveza jezik…
— Kako? Zašto? — zagrajaše sa sviju strana.
Deva ispriča sve, od samoga početka.
— Pa kakva mu je to tamnica? — pita harambaša.
— Ja sam jedared samo zavirio! — reče Deva. — To je taki jad da i same guje beže odatle…
— Harambašo! — reče Surep — da izbavljamo čoveka!
— Jest, jest, da ga izbavimo! — povikaše sa sviju strana. — Da idemo svi!…
— Svi nećete!… Nisu vredni da na njih krećem svu moju četu!… Je li, Devo, koliko Turčin ima pandura?
— Deset.
— Deset i dva dvanaest… četrnaest… dobro! — računao je harambaša. — Onda neka pođe Surep… Ilija… Stanko… Zeka… Jovan i Jovica… To će biti dosta…
— Dosta! — jeknu Stanko. — Ja ću im sam dati posla! Poklaću ih kao jaganjce!…
— Lakše, Stanko, lakše! — reče harambaša. — Ti zaboravljaš da sa ugursuzima posla imaš!… Da su to junaci, ja bih poslao tebe i još dvojicu, ali to su ugursuzi… Surepe! Hodi ovamo!
Surep mu priđe i on mu stade lagano naređivati šta sve da radi:
— Prvo idi popu, pa se s njim sporazumi… Deva i Zavrzan neka sve dobro razgledaju, jer od njih ne treba glasnik da izide… Niko od njihovih ne sme pričati šta je bilo!… Možeš ih pomlatiti, možeš ih i meni dovesti — to mi je svejedno!… To što učiniš — učinjeno je…
— Dobro, harambašo!
— Na Stanka mi pazi! On je žestok. Ne daj mu da naleti!…
— Dobro.
— Spremaj se! — viknu harambaša.
I dok dlan o dlan, sve je bilo gotovo.
— Devo!
— Čujem, Srećko.
— Popa mi pozdravi… i… pazite…
— Ne brini… Zbogom!
— Zbogom! — reče harambaša. — Ovde ćemo se videti.
Okoramiše duge šare, pa se krenuše. Zavrzan je poigravao…
— Stanko! — reče on. — Baš mi srce na meri što i mene harambaša odredi!… Ne znaš kako volim što ću jedared izbliza videti tvoga Krušku!…
Stanko je ćutao. U njega beše ušlo sto besova. Činilo mu se da mile a ne hode, pa je odmicao ispred sviju.
— Stanko! — viknu ga Surep.
— Šta je?
— Lakše.
— Jâ!… Lako je vama!… Možete ako hoćete i odspavati malo, ali meni nije lako! Da bog dao krila imam, ja bih odleteo tamo!… Jer tamo je moj otac, i leži ni kriv ni dužan!… Možda ga muče svakojakim mukama ti bezdušnici! Ja moram žuriti!…
— Pa nemoj ti tako.
— Ne pristajte mi na muku. U meni krv ključa od besnila… Ja na oči ne vidim od muke… Ako hoćete, požurite; ako li nećete, ja idem sam!…
— Pa mi smo i pošli tamo! Ne brini!… Tvoga ćemo oca iščupati! — reče Surep.
Kad stigoše do Starače, Surep zapovedi da stanu. Onda zovnu Devu na stranu, pa se stade nešto s njim razgovarati. Zatim Deva ode.
— Je li, Surepe, a šta mi čekamo ovde? — upita Zavrzan.
— Što treba — reče Surep kratko.
— Dobro. Ali nama treba mnogo štošta.
Surep samo sleže ramenima.
Sa Stanka je đavo kožu derao. On ne mogaše pojmiti to njegovo očekivanje. Ljut kao ris, samo je popreko pogledao svakoga ko bi mu ma jednu rečcu progovorio.
Noć se spusti na zemlju. Beše to tiha, letnja noć bez mesečine. Iz luga se čula pesmica ptičija; vetrić je šuškao po lišću kao mali lopov…
Oko Stanka se zemlja okretala. Već mu prekipe. Ciknu i baci Surepu ove reči:
— Ti sedi… može ti se, a ja idem!
— Ti nećeš ići!
— Ko mi to brani?
— Tvoja zakletva… Zakleo si se na hlebu i soli da ćeš slušati zapovesti starijega.
— Ali…
— On je znao šta je zapovedio. Ti samo možeš pokvariti sav posao!… Kad čovek nešto radi, on treba da radi pametno… Posle se ne vredi kajati… Sedi!
I Stanko se spusti.
Jedva u neke eto Deve. Surep mu izide na susret.
— Šta je?
— Dobro je. Tamo su kod subaše.
— Svi?
— Sem Lazara.
— A pop?
— On se nada. Pripremio je sve što treba.
Surep se okrenu družini i više šapatom reče:
— Polazi!
Stanku kao da neko skide teret s duše… Hajduci već behu na nogama.
— Pazi! Oprezno samo!… Ilija! Ti ćeš zaići od česte sa devom i Jovicom, a Stanko, Zeka i Jovan će sa mnom. Samo polako… Kad dođete pred sami han, vi stanite. Neka niko ništa ne počinje dok ja ne zapovedim.
I krenuše se…
U Kruškinoj odaji goreo je žižak. Kruška je bio vrlo uznemiren… Opet ga behu spopali oni čudni snovi… Zato je i pozvao Ivana i Marinka da sede s njim.
Svi su bili kao u nekom polusnu. Panduri su spavali u hanu kraj ognjišta. Napolju je pirkao vetrić i gonio suvo lišće…
Kruški pale trepavice kao da mu je neko breg na njih navalio. On se namesti i zaspa…
I tek što je usnuo, a javi mu se Stanko s četom, stoji na pragu i pogleda strašnim pogledom… Htede dreknuti, ali mu se reč uze…
Stanko sa Surepom, Zekom i Jovanom beše na pragu… Turčin protre oči. Mislio je da sanja, ali to beše grozna java.
— Da se niko nije maknuo! — grmeo je Stanko, a oko mu seva kao munja.
— Jeste li povezali one u kući? — pita Surep.
— Ta mani ih! — odgovori Zavrzan. — Vredni neki Turci!… Evo, sami se vežu!…
Pa se grohotom nasmeja.
A taj smeh odjeknu nekako strašno u duši Kruškinoj.
Stanko uđe u sobu sa golim jataganom u rukama. Pogleda oštro Turčina, pa grmnu:
— Vezuj se!
I ne znajući šta čini, Turčin se stade raspasivati.
Ivan i Marinko okamenili se na mestu. Stanko pogleda Marinka, pa mu reče:
— Pomozi tvome Kruški, veži ga!…
I Marinko poslušno, kao snaša, priđe i stade vezivati Krušku.
— Bolje stegni!
Marinko crteže.
— Dušmanski! — ciknu Stanko.
Marinko udari kolenom Krušku među plećke. Pleća ulegoše a prsa odskočiše… Pojas utonu u mišice. Kruška beše modar kao čivit.
— Tako!… A sad, dede gazda-Ivana.
Marinko priđe pa priteže i Ivana kao i Krušku.
Kad se to svrši, Stanko priđe Turčinu i izvrte ga kao kakvu kladu, isto onako kao što je nekad sanjao. Onda se naže nada nj.
— Je li, Turčine, gde mi je otac?
Zaškripa nešto u grudima Kruškinim. On zausti da rekne, ali ne može.
Stanko zamahnu nožem.
— Gde je, odgovaraj!
— U podrumu… — prostenja Kruška.
Surep viknu:
— U podrum idite pa izvedite Aleksu!
Zavrzan i Jovica poskočiše kao jeleni… Kad otvoriše podrum, videše Aleksu gde leži usred one kalje. Ruke mu okrvavljene, odelo pocepano a među prstima, ulepljeni blatom, sedi pramenovi kose njegove…
Izneše ga napolje. Starac je ležao nepomično. — Zavrzan se naže nada nj.
— Šta je? — upita Jovica.
— Još diše…
U taj mah Stanko istrča iz hana.
— Gde je, gde je?
— Evo ga! — reče Zavrzan.
Stanko pade po starini. Ljubio mu je smežurano, kaljavo lice i ruke.
Starac poče dolaziti k sebi.
— Vode… — šaputao je…
Potrčaše da vode donesu. Surep reče Jovici:
— Hodi i pazi na ove!…
A on priđe, uze vrg, pa stade Aleksu vodom kropiti… Nasloni mu zatim vrg na opečene usne i pusti nekoliko kapi…
Kao milje neko razasu se život po snazi Aleksinoj. On se opre rukama, ali još beše malaksao.
— Vode!… Vode!…
— Ne smemo mu mnogo davati, to bi ga ubilo! — reče Surep i pusti još nekoliko kapi na njegove suve usne…
Onda se okrete Zavrzanu:
— Ponesi Aleksu! — reče mu.
Zora je svitala. Mesec u poslednjoj četvrti tek izbio i oborio svoje roščiće zemlji. Svežina se dizala i budila sve živo…
Hajduci su žurno odmicali. Od nekoliko pušaka načiniše nosila, na kojima su Aleksu nosili. Stanko je išao pored oca, gledeći i prateći žednim pogledom svaki pokret njegov…
Aleksu prilično ožive svežina. On zatraži da ga spuste, pa onda poiska vode…
Surep mu dade, ali samo jedan gutljaj.
— Nemojte me mučiti… Izgoreh!
Surep ništa ne odgovori, ali mu više ne dade.
Zavrzan pogleda nada se:
— Gospode, da lepa dana!… Ali, lov je još lepši. Je li, Surepe, harambaša će se više obradovati onoj tikvi ćelavoj (i tu pokaza na Kruškinu glavu) nego da mu nosimo od zlata jabuku.
Surep mahnu glavom u znak odobravanja.
— A već za Stanka i da ne govorim!…
— Danas je moj dan! — reče Stanko, a oči su mu sevale od zadovoljstva. — Samo da mi bi naći još onoga!… Njemu, njemu da mi je da se svetim!… On ne bi umro kako se umire!… Sav strah mora najpre osetiti!…
I priđe zarobljenicima, koje je Zeka gonio.
— Pa, Ivane Miraždžiću! — reče jetko. — Šta sad veliš?… Eto ti sad i tvoga Kruške i tvoga Marinka… Kaži im neka dignu poteru! Zar pod sedu kosu da se obrukaš?… Sramota!…
Ivan oborio glavu. Sad tek beše mu jasno koliki je greh učinio; sad je tek potpuno osetio koliko je velika mržnja koju je na se navukao!… Reč mu se uzela. Nije mu žao bilo sede glave, ta on se i onako dosta naživeo, ali mu je žao one njegove nejači, što će ona ni kriva ni dužna ispaštati grehe njegove. Napreže snagu pa reče:
— Stanko!… Bogom ti prosta moja glava!…
Ali… nemoj se svetiti!… Ono što je tamo… nije krivo ništa…
— Onaj je onde bio kriv, je l’? — upita Stanko i pokaza na Aleksu.
— Bog će pitati!
— Ama dok do boga dođeš, hoću da te pitam ja!… — jeknu Stanko i poče drhtati. — Ja sad s tobom hoću da govorim!… Upamti, Ivane! I kad bih mogao da ti najstrašnije reči dobacim u lice na tvome poslednjem času, opet je to malo prema grehu koji si ti učinio!
Ivan zaveza. On je video pred sobom razljućena risa. Oči su Stankove munjom palile…
Dan je sve više osvajao. Sunce je probijalo kroz gusto lišće i već se osećala toplina zraka njegovih.
Najedanput stadoše. Zavrzan zalaja i odazva mu se lavež. Onda nekoliko oružanih hajduka izide im u susret.
— A… uloviste ih? — upita Nogić.
— Ulovismo! — reče Zavrzan. — I ma koliko da su bili ljuti ovi psi, padoše nam u klopku i ne regnuše!…
— Hajde, hajde, čeka harambaša.
I dođoše na mesto. Harambaša i družina pozdraviše ih veselo. Zeka priveza onu trojicu za jedan tankovijast jasen, a Aleksu prineše onoj kladi na kojoj je sedeo harambaša.
Srećko se naže nad Aleksom.
— Jesi li živ, brate? — upita ga on.
— Živ sam… Vode!…
Srećko poteže svoju čuturu.
— Na, napij se!… Ovo će te okrepiti…
I Aleksa povuče dva-tri gutljaja iz čuture…
— Možeš li ustati?
— Ako mognem…
Stanko pritrča i pridrža ga… Strašno je izgledalo izmučeno lice Aleksino…
— Namesti ga ovde, pored mene… — reče harambaša. Posadiše Aleksu na kladu… I on, naslonjen na harambašu, pogleda ona tri nesrećnika…
— Sad mi ispričajte sve kako je bilo. Dede ti, Ilija!
I Zavrzan poče pričati sve do sitnica. Kad bi gotov harambaša reče:
— Pravo mi je! Sve je dobro bilo!… A sad?… Šta ćemo sad?
— Da ih pobijemo! — reče Stanko.
— Da im sudimo! — reče Surep.
— Da im sudimo! — zagrajaše sa sviju strana.
— Zeko! — reče harambaša. — Odreši ih i privedi ovamo…
U mlađega pogovora nema. Hajduci se okupiše oko harambaše sve po redu i po starešinstvu.
Zeka ih privede.
— Turčine! — reče harambaša. — Ti si ovde pred sudom osvetnika… Mi znamo tvoja dela. Ti si postavljen za starešinu u Crnoj Bari?
Kruška je ćutao.
— Nemoj ćutati! — reče harambaša. — Ti si postavljen za starešinu onome narodu. A starešina u jednom selu, to je isto što i starešina u jednom domu. Je li tako?
— Pa šta sam okrivio? — upita Kruška.
— Zavađao si narod.
— Jok ja.
— Jesi.
— Sad sam u tvojim rukama, — možeš me natjerati da priznam, ali nijesam. Sve je bježalo od mene. Jedini ovi Marinko i ovi Ivan što beše onako ljudi prema meni. Ja samu ovoj Crnoj Bari bio željan ljudi i lijepe riječi… Sve me je gledalo poprijeko… Ja reknem riječ, a oni obore glave… Šta sam mogao ja kvara učiniti?… Reci, Ivane!… Reci, Marinko!…
Hajduci su ćutali. Ivan i Marinko isto tako.
— Ja sam bio mučenik! — nastavi Kruška. — Da sam pao u postelju, niko mi se živi ne bi našao!… Siroče od malena, ja ne znadoh ni za oca ni za majku. I onda… ja zavađao!… Ko se s kim zavadio?…
Opet niko reči. Kruška se okuraži. Pomisli da će ih i rasplakati, pa nastavi:
— A bog je i mene stvorio kao i druge, kao i vas. I ja sam čovjek, koji srce ima… Zar ja nemam svojijeh jada, zar ja nemam suza i zar mi ne treba niko pred kim bih se mogao izjadati i zaplakati?… Recite!… Zar vas nijesu jadi u goru natjerali?… Zar nijeste to zbog srčanijeh bola učinili?… Pa kad je tako, onda šta sam ja kriv?
— Ne bi bio ništa kad bi tako bilo. Ali nije tako.
— Tako je.
— Devo! Hodi ovamo! — reče harambaša.
Deva priđe.
— Čuo si šta Turčin reče?
— Čuo sam, ali Turčin laže!…
Kruška ga pogleda ubezeknut, a Marinko i Ivan prebledeše kao smrt.
— Ovi je lud… On bunara koješta! — reče Kruška.
— Ha-ha-ha! — nasmeja se Deva. — Jest, vaša me sila naučila da bunaram, ali ja nisam lud! Nisam lud već i zato što sam ti od tvoga dolaska svaku stopu pratio. Ti nisi mogao klanjati tvoju molitvu a da te moje oko ne smotri!…
I onda stade pričati sve što znamo. Svaki dogovor s Marinkom, Ivanom i Lazarom, svaku rečcu, svaku nameru njihovu…
Noge zaklecaše pod Turčinom. On se zaprepasti kad ču da ovaj čovek zna sve, svaku i najmanju pomisao njegovu…
Deva je govorio rečito, otvoreno. Hajduci zinuli od čuda, zaprepastili se!…
— Tako je, Turčine! — završavao je Deva svoju optužbu. — Tako je! I hoćeš li da znaš ko ti je omeo sve tvoje namere?… Ja, Turčine! Ja i onaj pop, koji je kao orao lebdeo nad Crnom Barom i nije dao ljudma da padnu u tvoje zamke!… Dede, reci da nije tako!…
Turčin se sruši kao gromom pogođen.
Iz Devine priče videlo se da su glavni krivci Kruška i Marinko. Međutim, Ivan je bio oružje u njihovim nepoštenim rukama… On je nevoljno zapao u klopku, iz koje se posle nije mogao iskobeljati…
Harambaša se zamisli, hajduci su ćutali.
— Braćo! — reče Srećko posle dužeg razmišljanja… Velite da se Turčin i Marinko ubiju.
— Velimo!… — zagrme sa sviju strana.
— I to odmah! — dodade Stanko.
— Jest, odmah… Tebi su najviše pakosti učinili, tebi ih dajem! Uzmi dvojicu-trojicu, pa ih vodi tamo u šumu…
— A Miraždžić?
— I njemu ćemo suditi.
— Zar bez mene? — upita Stanko.
— Čekaćemo te.
Stanko zovnu Zeku i Zavrzana.
— Poterajte ova dva Turčina! — reče on s nekom grozničavom radošću. Oči su mu sevale kao u mačke…
Ni Kruška ni Marinko ne mogoše ići. Ali se Zavrzan i tome doseti.
— Znaš šta, Stanko? — reče on. — Pošto ovi ne mogu ići, to da svršimo s njima ovde.
I oroz na njegovoj puški kvrcnu.
Taj nejaki zvuk oroza jeknu strašno. I Marinko i Kruška prenuše i skočiše.
— Ići ćemo! — rekoše obojica u glas.
— A… ići ćete!… — nasmeja se Zavrzan. — Onda, druga stvar. Ja kao čovek velim: ako ne možete, da vas ne mučimo. Ali već kad možete, onda… da se ide… Hajde, Mašo kućo, hajde polako… Sad bar možeš biti serbez. Tamo ima puno Turaka, možeš ih se nadvoriti do mile lasti…
Pođoše… Kroz gusto lišće probijahu sunčevi zraci. Hiljadama bubica milelo je po zemlji i proletalo oko glava njihovih.
A u Stanku je kipelo. On je smišljao muke. On je hteo da ih natera da osete šta gube, da osete svu strahotu smrti. Duša mu je u kotalac potezala od silnih želja…
Međutim, to je Zavrzan vršio da bi se našalio.
— Vidiš, gazda Kruško, kako lepo sunce sija. Badava!… Što bog da, on da! Eto, ova bubica!… Vidiš kako mili. A ona je srećnija od čoveka… Šta je tebi vajde sad od svega tvoga gospodstva. Ništa!… Mreš od straha kad pomisliš šta će od tebe biti za trenut-dva… A mi se na to naučili, pa svejedno… I kad nema kakve potere, ja zasede, ja se lepo ubetežim.
I Marinko i Kruška ćutahu… Samo si im na licu video kako blede, crvene i modre…
Zavrzan oseti nešto teško na duši. Gotovo se zastide što brblja tako s ljudima kojima smrt nad glavom stoji.
I nasta tajac. Čulo se samo suvo granje kako puca pod nogama.
Najedared Stanko diže glavu pa reče:
— Stoj!
Njegov glas odjeknu dubravom. On sledi srž u kostima i Kruški i Marinku. Kolena im klecnuše i oni sedoše.
— Ovde ćemo… Evo ovaj hrast. Tu ćemo našeg poturicu podići…
Marinka poče ostavljati pamet. Kruški izide san na oči. Njemu se učini da je baš ovo drvo u snu video. Htede zamoliti da ga uklone odavde, ali mu se reč uze.
— Dede, Zavrzane!… Dede, pobratime!… Na posao!
I ovi priđoše bliže.
— Nemoj tako!… Prvo ćemo Marinka obesiti, pa ću onda ja s Turčinom svršiti račun.
I on se maši prvi Marinka, te mu odreši ruke, ali u isti mah od pojasa napravi omču, pa mu je natače na vrat.
— Tako… A sad, ustaj!…
Onaj strašan pogled diže Marinka. On je blenuo sad u jednog, sad u drugog. Stanko ga povede i dovede do hrasta. Kruna hrastova beše dosta niska…
— Zavrzane!… Al’ ne! Ja ću se prepeti!… Moram to svojom rukom učiniti. Bog bi me ubio kad bih kome drugom dao!…
Uspuza se uz drvo, pa se spusti bliže onom granom. Cupnu dva-triput nogom da vidi je li dovoljno jaka, pa viknu:
— Privedite ga bliže!
Marinko se najedanput osvesti. On vide šta ga čeka i stade se otimati. Ali ga stegoše čvrste Zekine mišice.
On stade ujedati…
— Ta daj ga ovamo!… — reče Zavrzan, pa ga dokopa po sredini i prinese bliže drvetu.
Marinko se derao iz svega glasa.
— Šta je?… Šta se dereš? —— reče Stanko. — Dok si gasio ognjišta i mučio jadne starce, smejao si se, pogana vero, a sad se dereš!… Šta ti je?
— Ne dopada mu se drvo! — reče Zavrzan. — Nego, drži kraj!…
I dobaci Stanku onaj drugi kraj pojasa.
— Pridignite ga malo! — reče Stanko.
Zeka, onako visok, diže ga sasvim do grane. I Stanko priveza pojas za granu…
— Sad puštaj!… — reče on.
Pustiše. Marinko se koprcnu dva-triput, oči mu iskočiše, a jezik ispade iz usta.
Stanko pogleda Krušku.
— Jesi video, Turčine?
Ali Kruška ni da bi reči.
— E, sad je na tebe red. Pravo je da tvoj Maša vidi šta će i s tobom biti! — reče on, pa siđe s drveta.
— Hoćemo li i njega vešati? — upita Zavrzan?
— Njega nećemo. Njega ćemo klati.
I priđe, zavali mu glavu pa poteže jatagan. Baci pogled na Marinka, pa reče:
— Gledaj, Marinko!… Evo šta činim od Kruške!
I zadenu jatagan u grlo… Mlaz krvi šiknu… Nož se zari još dublje…
Onda oturi glavu Turčinovu. Nož obrisa o njegovo ruvo, pa ga metnu u cagrije…
Pa diže glavu i skide kapu.
— Gospode! Hvala ti na ovom lepom daru!… Ali, Gospode, daj mi da dokusurim moju osvetu!… Ovo je samo početak…
Metnu kapu na glavu, pa se okrete drugovima:
— Hajde da sudimo Ivanu!…