Deo 2, Poglavlje 5: Sima Katić
Hajduci se smejahu poteri… Prikriveni iza jednog žbuna, gledali su kako potera izmiče i kako pojedinci strahuju od svakog šušnja. Da su mogli, oni bi se na sav glas smejali… Smejali bi se najviše Marinku, koji kao pas obletaše oko Turčina, preklinjući se da ih je tu smotrio…
Kad se ta žalosna četa izgubi u šumi, krenuše se i hajduci.
Stanko se zadubio u misli. Njemu kao da poče malo-pomalo svitati. On se poče dosećati i verovati da u njegovoj stvari ima mnogo masla Kruškinog i Marinkovog. Samo nije mogao pametovati zašto su oni na njega tako mrzeli, kad im nije natrunio ni koliko crno ispod nokta.
Noć je bila tiha. Bahat njihovih nogu odjekivao je.
— Bože, ja lijepe noći! — reče Zeka.
— Lepa! — reče Nogić.
— Šta li sam ovakijeh noći proveo sjedeći!
— Sad ćeš i više. Nego, vala, imaće se kad i spavati, duga je zima…
Zaćutaše i svaki se predade svojim mislima. Suvo granje pucalo je pod nogama njihnim. Ovde onde zašušti nešto tiho, tajanstveno, kao da neka nevidljiva ruka barata po opalom lišću.
Stigoše pred kuću Nogićevu. Beličast dim vio se na badžu i išao pravo k nebu, kao čista duša pravednikova.
Nogić zakuca na vratima.
Ukućani se izbudiše čim razabraše njegov glas. Dočekaše ih da veselije biti ne može… Žene spremiše večeru i hajduci večeraše kao carevi, iako večeraše na Drenovoj gredi.
— Marice, — reče Nogić ženi — uzmi ponjavu pa nam prostri u kačari.
Žena ode da prostre.
— A ti, Jovo, idi još noćas Simi i javi mu da ga čekamo ovde.
— Hoćeš li se koliko baviti, bato? — upita ga Jova.
— Bavićemo se nekoliko dana. Treba da svršimo neki posao.
— Juče su se spremali u poteru za vama — reče mu brat.
— Znamo mi to… ali su otišli pokunjene glave…
— Kažu, zbog nekih Turaka, što ste ih pobili na Žuravi…
— A… jest!… Pa ako, neka nas teraju!… Nego, ja mislim da bi bolje uradili da malo odspavamo.
Žene ih izuše i opraše im noge, onda hajduci odoše na legalo.
Nasta tajac i tišina. A, zamalo, sve usne dubokim snom…
Zora tek počela ruditi, prvi petli zapevaše, a Katić s Jovom bahnu pred kuću.
— Gde su? — upita Katić.
— U kačari — odgovoriše žene.
Oni prisedoše malo kraj ognjišta.
Sima Katić bio je marveni trgovac. Rodio se u selu Dvorovima u Bosni. Nepravde i neprilike krenu ga s njegovog ognjišta, i on pređe Drinu te se nastani u selu Glogovcu… Ali nikad nije mogao oprostiti Turcima, niti se ma jednoga trenutka pomiriti s njima. Zato je napustio mirni ratarski posao, pa se mašio trgovine. Išao je od sela do sela, bajagi trgovačkim poslovima, a u samoj stvari on je tekao prijatelje i zažizao im plamen mržnje prema Turcima… Svaku mrtvu tursku glavu pozdravljao je neobično veselo. Radovao se njihovoj nesreći — jer samo tada on je bio srećan.
Voleo je hajduke, te sinove gorske, te odmetnike, koji dugom šarom ispravljaše krivu Drinu i oštrim jataganom deliše pravdu zemaljsku… Za njih je on davao sve, čak i samo spokojstvo svoje. Ne znam kako da je umoran, trebalo mu je samo na uvo šapnuti: „zove te taj i taj hajduk“ — on je smesta skakao na noge i trčao da se s njim, kao s rođenim bratom, izljubi…
— Je li, snaho, a kako bi bilo da probudimo batu? — reče Jova. Marica sleže ramenima.
— Neka ih, nek spavaju malo, — reče Katić — umorni su. — Odoh da mu javim, — reče Jova — može se ljutiti.
Zamalo pa se vrati i pozva Simu u kačaru.
Izljubiše se bratski, pa posedaše.
— Nadao sam se da ćeš me zvati.
— A zar si znao? — upita Nogić.
— Javio mi je Srećko. Nego, alal vam vera! Ono što ste na Žuravi uradili — vredi carevine.
— To je ovaj! — reče Nogić i pokaza na Stanka.
— Dakle, to je Stanko!… Ti si sin Aleksin!!… Alal ti, sokole, srpsko mleko koje te othranilo!… Samo da ste videli onaj lom, ono tumaranje. Što je god čalmu nosilo, diglo se na noge… Ja sam smesta razaslao ljude te javio Stojanu u Noćaj, proti u Belotić, pop-Teši u Badovince, Ivanku, Avramu, pop-Raći… svima… Ja sam i vama javio da vas potera goni.
— Po Devi?
—Jest, po njemu. A on ti je i onako ponajzgodniji za te stvari!… Njemu je to dok drugom dlan o dlan.
Onda se opet okrete Stanku:
— Dakle, ti si Stanko?… O, brate, loma si načinio! S kolena na koleno pričaće se o tvome junaštvu; i, kad pomenu tvoje ime, oni će kazati: to je onaj što puškom kolje! A još da znaš kakvog si zulumćara skinuo sa sveta!… Ja njega najbolje znam! Ako drumom putuješ, na te on sretne — teško tebi!… Do njegovog ćefa stoji ti život! Taj isti Sali-aga se ponekad veselio ubijajući ljude. Jedinca u oca ubije samo zato da bi se nasmejao!… Ali dođe i njemu!… Nađe se čova pa zakla iz puške!… Pričam ja Stojanu, a njemu milo. A tek proti Nikoli!… On nije znao šta radi od radosti!… Znaš šta je kazao? „Taj Stanko, veli, nije lopuža!“ Ja sam čuo od Deve zašto si ti otišao u hajduke!… Kako Deva priča, tebe su obedili ni kriva ni dužna!…
Stanko ne reče ništa. Katić nastavi:
— Tu je spletka koju su spleli Kruška, Marinko i Lazar. Deva kaže: Kruška je pleo da bi zavadio Crnobarce, Marinko da bi se dodvorio Kruški, a Lazar zbog Sevića devojke, koja je sa tobom stojala… I, kako Deva kaže, Turčinu je pošlo za rukom. Sva Crna Bara pljuje na dom Aleksin… Ja sam govorio proti Nikoli iz Belotića da ode do popa Miloja da tu stvar izravna.
— Pa šta je rekao? — upita Stanko.
— Rekao je da će ići.
— Hvala i tebi i njemu!… Ali nije potrebno…
— Kako nije potrebno? — upita Katić.
— Pop Miloje i kmet Jova bolje poznaju Aleksu Aleksića od prote Smiljanića. Što da njima prota govori? Aleksa Aleksić rastao je s njima u Crnoj Bari. Pa kad oni mogu poverovati da je njegova kuća lopovska kuća, — onda neka tako bude!
I Stanko sevnu okom. I Katić, i Nogić, i Zeka videše nešto ledeno u tome pogledu.
— Ali… — poče Katić.
— Nemoj, gazda Simo, o tome pričati!… — preseče ga on. — Priče će pričati šta sam ja od njih poradio!…
To reče mirno, ali te reči zazvoniše strašno.
On saže glavu i ućuta.
Nasta tajac. Niko ne umede ništa reći… Nogić, kao domaćin, skrete razgovor na druge stvari. On je pitao te za ovog te za onog. Katić je odgovarao kratko.
— A, vere ti, Simo, šta se ono zucka kao da su Turci poubijali neke ljude tamo, oko Beograda?
— Istina je.
— Pa koga to?
— Palaliju i Stanoja iz Zeoka.
— A što?
— Đavo ih znao. Zovnu lepo ljude na veru, pa kad im ovi dođu, oni ih poseku.
— Pa što im idu?
— Kneževi su, brate. Zove ga, misli čovek, kakvim poslom, i ode. A kad tamo…
— Čuvajte svoje glave! — reče Nogić.
— A koja mi je vajda i da je čuvam ako mi je suđeno!… Od sudbine se ne pobeže!…
— A pobeže, brate, ja!… Ne ili mu na veru, veru mu njegovu!… Dođi, brate, k nama!… Gora nam je i otac i majka!…
— Ta već toga će biti!… Stojan veli: ja moram najpre moju glavu zameniti. A prota kaže: ja im živ u ruke ne idem. Ako me pozovu, ja biram goru!…
— To je pametno… I tako govori viđenijim ljudma. Bolje je skinuti sto turskih glava nego da padne jedna hrišćanska!… Njih je i onako mnogo, mnogo, neka se prorede malo!…
— Ta, već, ljudma ne treba ni govoriti više, oni to znaju i sami.
— A, posle, nemojte im sve ni kabuliti. Budite malo oštriji prema njima!…
— Ne brini!… Ima ih i takih. Ilija Srdan iz Prnjavora prvi će početi!… Ako iko, on će prvi od nas u goru. Kuća mu kraj druma, pa kao ono drvo ukraj puta: koja god kola prođu, ona se o njega očešu. Onomadne odem u Prnjavor, te se nađem s njim, na mi reče: „E, dovde dođe! Ja ih, vala, više ne mogu trpeti, pa da bih znao krunu poneti!… Dok samo čuješ: ja otišao u goru!…“
— Dodijalo čoveku!
— Dodijalo nam svima! Ne možeš serbez večerati od njih! Ovde smo ti na udarcu kao u gujinoj rupi. A udari kakav goljo iz Bosne, traži večeru, traži postelju, pa, bogami, još i nešto drugo! Ne smeš čeljadeta u kući zadržati. Razlomi mi se ona stara mati dvoreći ih. Pa još pas pita gde mi je žena?… Pre deset dana jedan golja ubi dete u Klenju, pa nikom ništa!… Vlaško pašče ubijeno, ko ti o tome vodi računa? On traži da prenoći s tvojom ženom, a ti ako pogledaš njegovu bulu, pozdravi se sa svojima!… Pa onda, malo im je sve to nego, kad ga nahraniš i napojiš, još te bije. Veli: udri ga što te je nahranio, pa će te drugi put i bolje nahraniti!
— I to se sve trpi? — reče Zeka, a obrazi mu plamte.
— Trpi se. Teško se rataru od pluga rastati! Teško mu ostaviti nejač; lakše mu je na svojim leđima poneti nego slušati kako se oni zlopate!…
— Pa zar jednako tako? — upita Zeka, a krv mu juri u glavu.
— Dok ne dogori! — reče Katić. — Ali kad se digne… onda će zemlja prokukati od krvi, ali se ratar neće smiriti!… Neće dati ni zelenoj travci da se javi — zgaziće je!
— Kad će to biti?
— Kad?… To ne zna niko!… Mi trčimo te pripremamo, ali to se ne da pripremiti!… To biva najedared, kao grom… I, kad zagrmi i kad udari, on ruši sve u koren!… Ali, iako je to tako strašno, opet će skoro biti!… Meni se bar tako čini!… I kad se vrisak duge šare pomeša sa niskom nejači, onda teško ne samo Turčinu što ovuda gazi nego teško i samom sultanu u Stambolu!… Ja vam to rekoh!… A, gle!… već zora!… Ja idem, doći ću doveče… Zbogom… Ako što ustreba, pošlji…
I brzo se pozdravi sa svima, pa ode.
Zora je svitala, a hajduci se udubiše u duboke misli…