Deo 2, Poglavlje 10: Blagoslov božji
Stanko je spavao i sanjao lep san: kao za ruku drži Jelicu, a ona oplela venac od ruža, metnula sebi na glavu, pa se smešna na nj… Nikad mu lepša nije bila. Kao da je svemu na belom svetu pozajmila svoje lepote, tako sve beše lepo oko njih… Najedared puče pištolj. On se trže.
— Ustaj! — vikao je Nogić.
On skoči i pogleda nada se.
— Šta je, što me budiš?
— Deva te traži.
— Šta će?
— Da ti nešto kaže.
— Jeste, ja te tražim. kurjaci su solujili jagnje sa sviju strana.
— Kakvi kurjaci, kakvo jagnje?
— Jelicu ti prose za Lazara. Ako se u se možeš pouzdati — idi, stani na put!
— Kad?
— Sutra naveče.
— To neće biti! — reče Stanko, a meso mu zaigra.
— Zato ti i javih. Ako tamo ne budeš sutra naveče, onda nje radi ne idi više. Lazar hoće, Ivan hoće, Turčin hoće!… I ona mora biti Lazareva, manj da umre!…
— Dok Stanko živi, ona neće biti Lazareva! — reče on i ustade. — Do danas sam slušao harambašu, ali ga sutra poslušati neću, tako mi živoga boga!…
Sav je cepteo kao u groznici.
— Pobratime! Neće ona biti Lazareva dok mi živimo! — reče Zeka uhvativši ga za ruku.
— A kako si ti to saznao? — upita Nogić Devu.
— Ek, kako!… Ja moram znati!… Čuo sam!… Sve na belom svetu, sve što ova moja usta kažu, ja ili čujem ili vidim!… Ja ne lažem bez velike nužde; a kad me nužda snađe, ja slažem, pa onda spavam mirno, ne grize me ništa…
— Pa pričaj nam… kako?
— Lepo. Ili stanem za grm pa vidim, ili prislonim uvo pa čujem. Lepih sam se stvari naslušao!… Crnu Baru će Turčin zakrviti. A kad legne krv, Turčin će po njoj tabati i miriti!… Teško tebi, Crna Baro, kad imaš i onakih kao što je Marinko Marinković!… On Turčinu sedi uz koleno i savetuje ga kako će braću zavaditi… Aleksu Aleksića odgurnuo od sviju, Ivana Miraždžića ocenio od braće i prijatelja. Sad hoće i Miloša Sevića… Ja mislim da bi jedan metak šarin učinio dobro onom jadnom narodu…
— Ja ću ga ubiti! — reče Stanko.
— Lakše lakše Stanko. Znaš li šta reče harambaša?…
— Znam. Ali harambaša nije znao za ove jade i čemere… A ja…
— Ti imaš mnogo posla u Crnoj Bari — reče mu Deva. — Dok ti prečistiš račune sa svima koji ti duguju, mnogo će vode Drinom proteći!… Znaš li šta ti kod kuće rade?… Pa i ne pitaš?…
Stanko obori glavu.
— Ne smem! — prošaputa on.
— Jesi li gledao košnicu kad zamre?… E, tako je tvoja kuća zamrla!… Onoj sedoj kosi treba vratiti obraz, to ja ne treba ni da ti kazujem!… Eno ga, raspleo kose, zapalio čibuk pa ćuti. Jedino je nebo kuda pogleda… On od boga samo smrti traži.
Stanka obliše suze.
— Jadni moj babo!… Jadna moja majko!…
— Žene jauču, ljudi se stide suza!… Nego… čuješ Nogiću?
— Šta?
— Još danas idi u Crnu Baru. Idi pravce kući popa Miloja i kaži mu ovo što si od mene čuo. Kaži mu da čuva ljude od Turčina, Ivana i Marinka. A Ivana slobodno neka ne vraća sebi — on je propao za Crnu Baru!… Ako te pop zapita otkud ti to znaš, ti reci da si sve čuo pod Kruškinim prozorima… Sad zbogom! Stanko, ne puštaj jagnje međ kurjake!…
I Deva ode. Hajduci ostaše oborenih glava…
Stanku je vrilo u grudima. Ta on će opet videti Jelicu!… Da li će ona pristati da pođe za Lazara?… Mora, nateraće je… Ne neće! Video je on onaj oštri pogled njezin, ko: ji je rečitije govorio od svake besede… Neće, neće!… Ali, opet, gde je to bilo da se devojka protivi ocu?…
On skoči i stade hodati po kačari. Bio je vrlo uzrujan i nemiran; nije se mogao staviti na jednom mestu…
Nogić naže čuturom, ustade i skide šaru.
— Ja idem.
— I ja ću s tobom!… — reče Stanko.
— Nemoj ti!
— Ali ja ne mogu danas presedeti ovde! Lakše bi mi bilo da me metneš na žeravicu da presedim nego da svaki čas osluškujem da li ti ideš!… Molim te… da pođem i ja s tobom!… Ja neću ići kućama. Lugove crnobarske znam kao svojih pet prsta… Molim te!…
— Dobro, najposle.
— A zar ja da sjedim kao babetina ovdje? — upita Zeka.
— Nećeš, nećeš. I ti ćeš S nama… — reče Nogić. — Opremaj se.
I dok dlan o dlan, sve je bilo pod oružjem. Napiše se još po jednom rakije, pa se krenuše…
— Vala, ljudi, sluti mi se da ne idemo džaba! — reče Zeka.
— I meni! — reče Nogić.
Stanko je sagao glavu i ćutao. Bio je veoma uzbuđen. Srce mu je naglo lupalo, kao da bi i ono htelo napolje iz grudi… Misao za mišlju proletala mu je kroz glavu…
— Pobratime! — viknu ga Zeka.
— Šta je?
— Šta bi bilo kad bi mi sada sreli tvoga Lazara?…
— Otkud je moj?… Koliko moj, toliko božji!… A već šta bi bilo to samo — sami bog zna!… Ne bih ja pružao puške na njega! Ja bih ga lepo zubima zaklao!…
Oči su mu sevale.
— Pravo vele! — reče Nogić. — Kad nekog voliš, pa kad te ujede za srce, gore ga mrziš od najljućeg dušmana!…
I Stanko opet obori glavu, i opet se podade svojim mislima.
Jelica mu nije silazila s očiju. Otkad je nije video, pa opet ona stojaše u mašti njegovoj prava pravcata… On je video kako se ona brani, opire, ne strepeći ni od gneva očeva ni od kletve materine…
„ O, devojko, — mislio je on — da mi je da ti mogu svaku tvoju rečcu pozlatiti!… Pa, opet, moje bi zlato bilo đubre!…“
— Vas dvojica idite Bѐzdanu i tamo me čekajte! — reče Nogić. — A ja odoh popu…
I ode. Stanko i Zeka ostaše sami.
— Je li, pobratime, — a gdje je Bѐzdan?
— Tamo! — reče Stanko rasejano i pruži ruku te pokaza.
— Pa hoćemo li ići?
— Možemo.
— Ja znam šta bi ti htjeo…
Stanko je ćutao.
— Ti bi htjeo nju vidjeti, je li?… Pa dobro, dobro! Ne moraš se ti trzati, ja sam tvoj pobro… Vidjećemo je!
— Hajde! — reče Stanko žurno.
— Dobro, hajdmo. Ali pazi!
— Ne brini! — reče Stanko.
I uputiše se Sevića kući.
Stanko je leteo a ne išao. Zeka, iako je bio onako krakat i lak, jedva ga je mogao sustizati.
— Ama lakše, čovječe!… — Što žuriš?
— Samo požuri!… Sve mi se nešto sluti… Sve mi se čini da ću danas nešto doživeti, nešto od čega sam srećan i pri samoj pomisli… Požuri, pobratime!…
Iako behu prokisli do kosti, iako im noge klizahu po raskaljanoj zemlji, oni su opet žurili…
I stigoše na domak kući baš u onaj čas kad Jelica izide iz avlije…
— Je l’ ona? — upita Zeka.
Ali nije trebalo ni pitati. To je na prvi pogled po Stanku mogao videti.
U prvi mah, kad je vide, Stanko preblede… Zatim mu rumen obli obraze, snaga zadrhta… On ne odgovori Zeki ništa, jer mu se reč uze…
— Kuda li će? — pita Zeka.
Stanko stojaše kao kolac. Pogled mu se stopio u Jelicu.
Najedanput jurnu kao kobac. Zeka ga ne može ni sustići… I u trenutku stojao je pred Jelicom…
Ona je bila toliko iznenađena da posrte kad ga smotri.
Jelice! Jelo!…
Pa je dohvati za obe ruke i stade ih stezati i tresti.
— Otkud ti?! — zapita ona, dolazeći sebi od iznenađenja.
— Ne mogoh srcu odoleti, dođoh da te vidim!…
Jelica preblede. Ona vide čoveka da prilazi k njima.
— Šta ti je? — upita Stanko.
Ona pokaza rukom Zeku, koji im se približavao.
— Ne boj se! To je moj drug, pobratim!…
— Beži! — šapnu Zeka. — Neki ljudi idu ovamo!…
I dok se Jelica osvrte, njih dvojica već behu zasela iza dva grma.
Neki seljaci prođoše, nazvaše boga Jelici, pa odoše dalje.
Stanko pozva Jelicu sebi.
— Pa šta radiš?… Što si plačna?
— Ne znam kuda ću!
— Kako ne znaš?!
— Otac me je isterao iz kuće.
— Isterao?! Baš zato što nisi htela za Lazara, a?
— Zato!
Stanko skoči od radosti.
— Znao samo to!… Ko?… Ama zar ona poći za Lazara?… Da joj daju meda i šećera, ona bi opet okrenula glavu!… Znao sam!… Jesi čula, Jelo!… Ti si baš prava pravcata devojka!… I što je meni na boga teško? Ta, on je meni dao što nikome nije!… Hvala ti, Gospode!…
I on skide kapu i prekrsti se.
— Je li? — okrete se Jelici. — Pa baš te otera čiča Miloš, a?…
— Otera me!… Bio zakazao Ivanu da dođe, a kad ja rekoh neću, on me otera.
— A nije te mučio?
— Nije.
— Ni grdio?
— Ni grdio.
— Hvala mu!… Da to nije učinio, bog zna da li bih te ja video.
— Znam, — reče Zeka — ali kuda će ona?
— Mojoj kući.
— Šta veliš? — upita Jelica.
— Ti ćeš mojoj kući, i to sad odmah!…
Jelica se pokori i pođoše.
— A hoće li me primiti? — upita ona.
— Samo kaži da sam te ja poslao…
Poglavlje 10.1.
Aleksa je sedeo kraj ognjišta, Petra je spoticala vatru oko lonca u kojem se ručak gotovio, kad Jelica pređe prag njihov i reče:
— Pomaže bog!
Preneraženi, iznenađeni, oboje se okretoše.
Jelica im priđe ruci.
— Ži-ži-živa bila! — grcao je starac… — Otkud ti?
— Došla — reče Jelica i obori glavu.
— Pa tri meseca pseto neće da prekorači ovoga praga…
— Ja sam došla…
— Je li te bog poslao da mi budeš razgovor?
I kad to reče, starac zaplaka. A Petru su polevale suze još kad je videla živa stvora da pređe prag.
— Ja sam došla… Ja nemam kud! Hoćete li me primiti?…
— Još pitaš?… Hodi!… Pa ti si mi prvi stvor koji mi prag prekorači!… Ti si mi blagoslov božji!… Tebe je sami bog poslao!… Hodi!… Hodi, prvo moje dobrojutro!
I starac teturajući priđe joj, uze je za glavu, pa je stade ljubiti, a Petra joj uzela obe ruke pa stiskava…
— Babo!… Nano!… — viknu Stanko obliven suzama, i ulete u kuću, pa im stade ljubiti drhtave smežurane ruke…
Starac posrte, a Petra se sroza niza zid… Radosti beše i suviše za njih.