Deo 2, Poglavlje 7: Rascep
Ivan stiže doma. Bio je veseo i raspoložen. Radujući se što mu posao ide tako za rukom on se stade šaliti s decom što mu na susret izidoše, a šalio se obično izdevajući im imena.
— Ej, ti švrćo!… A što si bosonog more?… Što te nije mati obula, a?… Vidiš kako je Čupa obuvena; a Čupa, dok se samo ubriše biće devojka od tog sveta!…
I, minuvši mimo decu, uđe u kuću.
— A Gde je Lazar? — upita svoju ženu Krsmaniju.
— Ne znam, tamo je u avliji.
— Zovni ga.
Zamalo dođe Lazar. On ga pogleda lepim, umiljatim pogledom, pa reče:
— Lazo, sinko! Otidi jedan čas do subaše, zvao te nešto.
— Dobro, babo.
I Lazar se okrete da pođe, ali ga on zadrža.
— Stani-de! — reče.
Lazar stade i pogleda ga.
— Je l’, more?
— Šta, babo?
— A, loj li ti detinji, ti tako zar?… A?…
Lazar ne reče ništa, samo obori glavu, jer razumede pogled očev.
— Ha-ha-ha-ha!… Gledaj ti, molim te! Hoće čovek da se ženi, a ovamo krije od oca!… A znaš li ti da sam ja to davno čuo, a?… Ne znaš!… Čuo sam ja, ali neću kazati od koga… Nego hajd, hajd!… Videćemo i to!…
Lazar izide. Srce mu je igralo od radosti… Da je mogao, on bi leteo kroz gole lužnjake. Pa mu se činilo da se i ona ogolela drva smeškaju na njega.
U radosti malo te ne zaboravi uvratiti se popi. Bio već i prošao njegovu kuću. Onda se vrati, uđe u avliju, pa zatim u kuću. Popa je sedeo sa kmet-Jovom kraj vatre.
Lazar skide kapu i priđe im ruci.
— Živ bio, Lazo! — reče popa. — A koje dobro?
— Molio te babo, ako nisi u poslu kakvom, da odeš jedan čas do njega, nešto važno hoće da ti kaže.
— Dobro, Lazo, dobro.
Lazar ih opet poljubi u ruku, na skoro kasom ode Kruški…
— I tako, sad vidiš — nastavi popa razgovor koji im Lazar beše presekao — da će biti ono što sam ti onda još kazao… Ja se i sad sećam Stanka, kao da mi je pred očima!… Ne može čovek onako planuti za ban-badava. Jesi ti video kako se on u času preobrazi: od deteta posta čovek!…
Kmet je ćutao.
— Još onog večera mislio sam svašta — nastavi popa. — Svu noć nisam mogao trenuti. „More, da mi ne ogrešismo dušu?“ — mislio sam. Onda mi opet dođe drugo u glavu… ono kako se Aleksa prenerazio… sve… I, onda opet pomislim: ko zna! Da si samo video Aleksu onoga dana kad sam detetu molitvu čitao!… Znaš li da se čak ja htedoh zaplakati, ja koji sam tvrd na suzi!… Nije to lako gledati matora čoveka kako plače.
— Jeste!… Jeste!… Znaš li kaki je bio pred sudnicom kad ono htede zaklati Marinka?…
— Dodijalo, brate, čoveku!… Nije to lako! On nije ništa kriv. Ta, mi smo s njime mladovali, bili čobani… pa nikad, nikad „zurke“ tuđe taj čovek ne uze…
— Tako je… — reče kmet. — E, ali, šta ćeš? Našlo se, brate, kod njega… Baš da smo ga i hteli braniti, ne bi ga odbranili.
Popa se zamisli… Vatra je puckarala na ognjištu…
— Hoćeš ići Ivanu? — upita ga kmet posle dužeg ćutanja.
— Možemo. Hajdemo zajedno.
— Hajdemo…
Popa se diže, ogrte svoj „resanik“ i uze drenovaču.
— Stojo! — reče popadiji. — Ako me ko ustraži, kaži neka očeka, ako bude što nužno, pošlji Ivanovoj kući, tamo ću biti.
I uputiše se kući Ivanovoj. Obojica su ćutali kao nemi…
Prolazeći pored kuće Aleksine, videše ga pred kućom gologlava gde stoji; digao glavu pa se zagledao u nebo, a vetar se igra s njegovim sedim vlasima.
Kmet Jova zatrese tužno glavom.
— Bolje bi bilo da je umro!
— Bolje! — reče pop. — Teško njemu!… Čini mi se da je i nameću pomerio. — Siromah! — reče pop.
I minuše mimo kuću. A na srce kao da im se navali neka stena…
Ivan ih dočeka smeškajući se.
— Ama, kao da sam poručio za obojicu!…
— Evo nas, vala! — reče popa zdraveći se.
Čeljad što beše tu priđe im ruci.
— Dede, sedite! — reče Ivan. — Deco! Donesite malo rakije.
I zasedoše. Prineše im tikvicu tesna grla.
Nego, da reknem koju i o tome kako su pili naši dedovi.
Mačva nije bogata vinogradima. Vina si mogao naći vrlo retko, a retko se i tražilo: samo u pričest i kad ko umre što ga preliju. Međutim, Mačva je obilovala u jabukovim i šljivovim većima. I rakija i jabukovača mačvanska behu tada na glasu. Nijedna kuća bez tih pića nije bila. Niko iz kuće nije otišao a da ga ne usluže jednim ili drugim pićem.
Jabukovača se pila vrgom, čuturom, ko je šta imao, a rakija tikvicom, kojoj je grlo tako tesno da jedva kap prođe. Trebalo je čoveku dobrih dva-tri minuta nategnuti dok proguta jedan gutljaj.
Popa naže, pa kad odujmi, pruži kmetu.
— Ovo ti valja!… Dobra rakija, ne da se dosta piti, ali je i sud prema njoj!
— He-he-he! — smejao se Ivan.
— Pravo veliš, popo, — reče kmet, pošto odujmi — ne bi valjalo da je tikva širega grla.
— Ne znam, to moj Lazar ujdurisao. On ti je majstor oko toga.
— Pa šta mi radiš? — upita pop, pošto malo poćutaše.
— A šta ću raditi? — reče Ivan. — Ova kiša ne da napolje. Nego ti ovde sedim s decom i razgovaram. Juče komismo malo kukuruza, pa danas, eto… Išao sam malo do subaše.
— Do subaše? — preseče ga pop.
— Ja, zvao me.
— A što te zvao?
— Ništa, razgovarali se… More, na ono je neki dobar čovek, boga mi!… Nisam znao, ali baš dobar čovek!
— E? — reče pop i pokupi obrve.
— Kažem ti, razgovara ti. brate, o svemu i svačemu kao da nije Turčin. Eto, sa mnom je govorio i o tebi i o Jovi…
— A šta je govorio? — zapita pop, ali preko srca…
— Veli: dobar vam je onaj pop. Krasan čovek! Ja onakog popa nisam video, ne pamtim! A i kmet!… Ne znaš ti, veli, Ivane, kako se meni dopala ta dva čoveka. Ovo što je sve ovako dobro u Crnoj Bari, to su oni učinili. Pametni ljudi, pa to ti je!
Dok je Ivan govorio, kmet pogleda popa i vide da mu ne godi Ivanov govor. Zausti nešto da rekne, ali ga pogled popov zadrža…
Ivan je u svojoj naivnosti pričao sve što je s Turčinom razgovarao, pa je, kao kad nekoga hvalimo, malo i preterao. Dizao je Turčina u deveto nebo.
— Krasan čovek! Sladak čovek! Eto, Marinko! Ti znaš koliko smo mi na Marinka vikali. A on za Marinka veli da je to baš dobar čovek. „Malo je, veli, prilen, ali dobar, pošten…“ I onako… njemu su svi Crnobarci krasni ljudi… Jedino vrči na Aleksu, njega ne mari. Neće da čuje o njemu!…
Popu prekine.
— Slave ti, Ivane, zar si ti mene zato zvao?
— Pa ja… Što se, brate, džaba tuđimo od čoveka!… Da je on onako kaki… što pravi smutnju, ja bih prvi okrenuo glavu od njega!… Ali dobar čovek!… Čak, eto, i meni govori kako bi voleo da oženim Lazara! Ja samo stao pa se kamenim!… Veli: „Ono je pravi kućanik!… Ti bi to propustio, ali on gine za svoje!…“ Bogami, tako voli Lazara kao da mu je na srcu ležao.
Ni pop ni kmet ništa ne rekoše.
— Nego… znate li šta?
— Šta? — upita kmet.
— Da se vas dvojica izmirite s njim.
— Nismo se ni svađali — reče pop suvo.
— Znam. Ali je on čuo…
— Šta je čuo?
— Kao da vas dvojica vrčite na njega.
— A ko mu je to kazao?
— Ne znam; ali, veli, vrlo mu žao. On vas voli i voleo bi da je s vama u lepoj ljubavi…
Pop se zagleda u Ivana.
— Da mu ti nisi kazao da mi mrzimo na njega?
Ivan pogleda popa, pa se čisto trže:
— Bog s tobom, popo!… Prekrsti se ti!… Kako bih ja to njemu mogao kazati!
Slaga Ivan, jer se zaprepasti od pogleda popovog.
— Pa ko bi mu drugi i mogao kazati? — reče pop ozbiljno.
— Pa zar baš ja? — reče Ivan, a poduze ga kao neki stid, jer je on, kao što znamo, i kazao Turčinu. — Nego… mahnimo to, on je dobar čovek…
— Dobar čovek, dobar čovek!… Jest, dobar, ali svojim Turcima!… A teško tebi kada te on voli!… Nego, upamti ovo, Ivane!… Sva Crna Bara, svi vi, moji prijatelji, ljubite se koliko hoćete s njim — ja neću!… Ja nikad ne verujem u dobro od Turčina… I kad bih video ovim svojim starim očima, ja opet ne bih verovao! Rekao bih: stare oči, pa me varaju!… A sad, kad si se primio da doneseš poruku Kruškinu meni, odnesi i moju njemu!… Zbogom!
Pop je drhtao od jeda. On bi voleo da je ne znam šta izgubio nego što je ovo čuo…
— Ali, sedi, popo! Sedi, Jovo!… — vikao je Ivan, jer se i pop i kmet behu digli da idu.
— Šta ćemo ti?… Mi smo svršili razgovor za koji si nas pozvao! — reče kmet.
— Nisam ja zato zvao! To je bilo onako uz reč. Ja sam vas zvao da razgovaramo o proševini. Rad sam zaprositi Sevića devojku za Lazara… Sedite, ljudi!… Baš ste na kraj srca!… Ja nisam ništa ružno mislio.
U taj par bahnu knez Sima.
— Popo, zovu te kući da čitaš jednu molitvu.
— Dobro, eto me. Zbogom, Ivane!
— Ali sedi malo, čoveče.
A pop izide iz kuće…
Ivan okupi kmeta da ostane, ali ovaj ne htede za živu glavu posle popa ostati, nego se i on pozdravi…
Ivan osta sam. Neki ga stid obujmio. Sad mu se učinilo da je odista nepošteno što je onako Turčinu o popu i kmetu kazao… Sve dok pop ne poče govoriti, on je mislio da čini veliko delo… A sad, sad je i njemu to sve izgledalo ružno. I, uhvativši se za perčin, ciknu:
— Budalo matora! Osedeo si, a ništa ne znaš!…
Raspoloženje, dobra volja… sve to prođe… i osta nešto teško kao stena na grudma…
Pop i kmet iđahu ćuteći. Opet videše Aleksu pred kućom, vidiše kako se niz raspletene kose njegove voda sleva.
Pop više za sebe, ali opet toliko glasno da je i kmet mogao čuti, reče:
— Ovaj to ne bi nikad učinio. Preko njegovih usana nikad ne bi prešla tajna!… A mi tako učinismo s njim!…