Deo 2, Poglavlje 15: Dva oca
Miloš se bio strašno poplašio. Onako strašna zapovest Kruškina nije mu dala nijednog trenutka mira. Išao je kao lud. U dubini svoje duše osećao je da je Jelica u pravu. On je nju ispod rođenog krova oterao. Ona, dakle, ima pravo prekoračiti svaki prag, ako je samo primaju…
I sad kako da ide u kuću Aleksinu?… On je jedared pljunuo na nju i okrenuo joj leđa. Šta će da mu kažu komšije, pa Ivan?…
A ovamo… mora ići!… U Turčina šale nema. Što zapovedi — mora se izvršiti, manj ako ti sam tražiš đavola.
Dođe kući, uđe u sobu, pa se stade osvrtati tamo i amo, kao lud. Onda viknu brata i ženu.
Kad mu ovi dođoše. on onako preplašen stade im pričati šta je i kako je… Slikao im je stvar mnogo grđe, jer mu se i samom tako činilo. Mladen i Kruna oboriše glave.
— Šta ćemo jako? — upita ih on.
Nijedno da bi bele.
— Ko će ići onome u kuću?
— Pa ti, bato, — reče Mladen.
— Ih!… Kako ću?
Krunu poliše suze. Ona, kao i svaka majka, povuče svome detetu.
— Pa šta ćeš kad odeš tamo? — upita ona.
— Da je dovedem.
— A ako je ne dadnu?
— Ja ću je oteti!
— A ako ne mogneš? Ako oni budu jači?
Miloš se opet ustumara… Najedared poče vikati.
— Ja ću je oteti!… Ako li ona ne htedne ići, ja ću je ubiti! Ja sam je rodio, u pravu sam…
— Pa što si je onda gonio iz kuće? — zapita kroz plač Kruna. — Što je ovde nisi naterao?
Miloš vide da je doteran do duvara. To što mu žena prebacivaše, prebašto je, kao što znamo, i sam sebi.
— Pa… nešto se mora učiniti!… Ko sme živ Turčinu na oči?… Nema ti ono, brate, ni srca ni duše! Ja ne znam kuda ću!…
— Kako bi bilo da pripitamo popu?
— A, to je baš kako valja!… Idi, idi odmah, Mladene. Kaži voli da sam ga molio da mi dođe.
Mladen odjuri kao vetar.
Njih dvoje ostadoše sami. Krupi se suze slevahu, pa se sastajahu pod grlom…
— Što si to uradio? Ti znaš da ti ja nikad reči nisam rekla, ali sad moram: srce me boli! — jecala je ona.
— Bio sam ljut!… A ona, jogunasta, kao što znaš, ode!… A sad… eto!…
I zaćutaše…
Vrati se Mladen sa popom. Pop pogleda oboje, na reče:
— Šta ćete sa mnom?
— Popo!… brate!… Da si mi po sto puta
otac, reci mi: šta ću sad?
I poče mu pričati. Pop mahnu rukom, te ga preseče.
— Znam sve! — reče on. — Ona mi je sama sve pričala… Ja sam bio kod Alekse onoga jutra kad je nju Stanko doveo… Pa reci mi sad šta misliš.
On mu ispriča kako ga je Turčin zvao i šta mu je zapovedio.
— Jest, jest!… Hoće Turčin!… Hoće da nam ćeri udaje i sinove ženi!… Još će se nešto njemu prohteti!… Zaželeće da nema naših glava!… I one će padati kao gnjile kruške!… Pa šta si naumio?
— Ja ne znam. Zvao sam tebe da te pripitam!… Nauči me, kao boga te molim!…
— Da te naučim?… Ali kako?… Da je to moja ćerka, ja bih Kruški kazao: ja je ne dam onde gde ti hoćeš! To bih rekao ja, a ti…
— Molim te, popo!…
— Ne presecaj mi reč!… Ti to ne smeš reći!… Ti misliš da je lakše kudikamo otići Aleksinoj kući, uzeti Jelicu za ruku, pa je dovesti i dati Lazaru. Je l’?
— Ja sam doista tako mislio.
— Eto da sam znao! E, pa sad me lepo čuj! To nećeš moći učiniti.
— Što?
— Što ne možeš! Znaš li ti da je Stanko hajduk?
— Znam. Al’ ja ću njega šamarom!
— Oho!… Vidiš ti junaka!… Ne smeš jednom krkljavom Kruški ništa, a hoćeš šamarom gorskog cara!…
— Pa ja znam njega od ovolickog. Šta me je puta poljubio u ruku.
— Jeste. Ali to više nije onaj Stanko. To je hajduk, gorsko zverče, koji će ti puškom grkljan izvaditi, kao što je Sali-agi! Nego, dragi moj, idi ti kući Aleksinoj, pa se s njim lepo namiri…
— Bog s tobom, popo!
— Čuj me! Nećeš se kajati!… Idi se namiri s Aleksom! Namiri se i pomiri s njim!… I drži se njega, on je pošten čovek!
— Zar Aleksa?
— Aleksa. Koga god Turci mrze, on je pošten čovek, jer je Srbin. Turci ne vole Srbe!… Onaj lopovluk je tursko delo, delo subašino i njegovog ulizice Marinka…
— Jeste, popo! — reče Kruna. — Jeste, istina je!… I Jela mi je to rekla. Videla sam po njenim očima da je govorila istinu!… „Majko, kaže ona, on nije lopov!“
— I nije! I ja kažem da smo onda svi ogrešili duše i o onako krasnog mladića i o onu kuću.
Miloš se zaćutao.
— Što ćutiš?
Miloša je bilo lako pokolebati. On nikad nije-imao svoje misli o selu i seljanima. Kao što znamo, on je svakoga slušao i primao savete. Zato se sad i zabrinuo.
— Ali, popo, — reče — kako ću sad? Ja sam se osramotio pred Aleksom… Jedared mi je nazvao boga, a ja sam okrenuo glavu.
— Pa zar si ti sam?… Ima nas dosta što smo se pred njim obrukali! — reče popa.
— O, brate!… Ama, ne znaš ti kako je meni to…
Ali reč popina je na njega uticala. U času zaboravi što je Turčinu obećao.
— Dobro, da idem! Hajde i ti sa mnom, popo!
— A što sam ne ideš?
— Velim bolje da si ti sa mnom! Ja ne bih znao šta da mu kažem…
I krenuše se. Uz put je Miloš pričao sve do sitnica šta je kod subaše bilo.
Kad stigoše na kapiju, popa viknu. Jedna snaha izide, te im otvori kapiju i pozva ih u kuću.
Vedro je sjalo čelo Aleksino. Bacio čibuk, opleo perčin, pa se smešna nekim nebesnim osmehom.
I Petra, i kućani, sve beše življe i veselije… Ta, evo, opet nastadoše stari dani, dani sreće i razgovora!… Eto, ljudi prelaze prag za koji se mislilo da ga neće prekoračiti noga čovečja.
— Uđite, uđite! — veli Aleksa.
— Pomaže bog!
— Bog vas čuo!
I mladež pođe ruci gostima.
Pošto posedaše i prineše im čuturu s rakijom, reče Aleksa:
— Pa, kako si, Milo?… Dao te bog videti!
— Bogu hvala!
— Kako na domu?
— Ono što je tamo dobro je. Ama nije mi sve tamo…
Aleksa se smeška.
— Jedno mi jagnje zaluta u tvoje stado… — reče Miloš — pa dođoh da ga potražim…
— Tu je! — reče pop.
— Pa… gde je?
— Aleksa! — reče popa. — Kaži neka dovedu Jelicu.
Aleksa pogleda u snahu Maru, a ona, kao hitronoga srna, odskakuta…
— Pravo mi reci — reče Aleksa Milošu — šta si ti nauman s devojkom?
— Da je vodim kući.
Aleksa skoči.
— To nećeš! — reče on, a oko mu senu.
— Ko je vlastan mojim detetom? — reče Miloš.
— Ti… Ali samo dok je bila u tvojoj kući!… Sad sam vlastan samo ja!… I ako samo htedneš silom je odvući, onda nećeš ni tvoje glave izneti!…
— Ali ja sam otac!
— I ja sam otac!
— Znam, znam… Ali ja sam joj roditelj!…
— Što si isterao svoje dete napolje?… — preseče ga Aleksa. — A ja sam joj hranitelj i branitelj!… Ona je pod mojim krovom Stanka potražila i našla ga.
— Pa šta hoćeš ti?
— Ja je prosim za moga sina.
— Kog?
— Stanka.
— Ali on je hajduk!
— Zar je jedan hajduk oženjen.
— Znam, ali…
— Upamti, Milo, ovo! Hajduci nisu baš najgori ljudi. Ono što je u goru otišlo, ono je čelik, ono su srca što ne mogoše otrpeti nepravdu… Popa je slušao taj razgovor meću njima. Onda im reče:
— Čuješ, Milošu! Ti, brate, imaš ćerku na udaju. Prose ti je dvoji prosioci. Jednoga ti je dete odbilo, a drugi je za ruku doveo u svoju kuću. To joj je zar i bog odredio sudbinu…
— Znam, popo, ali kako da ostane ona u njegovoj kući…
Aleksa jeknu:
— Ama ja ne dam nju, upamti ti!… Ona je meni sve! Od njenog boga i ja imam boga!… Otkad mi ona prag prekorači, odonda mi i ljudi počeše u kuću dolaziti!… Ja je ne dam!
Oči su mu sevale kao munje…
— Čuješ, Milošu, podaj devojku!
— Pa… dobro! — reče Miloš.
— Daješ? — viknu Aleksa.
— Dajem.
Aleksa mu pritrča, pa ga zagrli. Zaplaka se starac od radosti… Nasta ljubljenje… Sve živo oplaka od radosti.
— Na koga se naljutio bog? Koga zaboravio?… To nije istina. Ja ga vidim!… On blagosilja moju kuću!… I živeće koleno Aleksića dugo, dugo!… Mnogo će živeti!… Tu će biti ljudi, kakvih ljudi!… Kao da ih gledam mojim starim očima!…
I starina digao glavu, a glas mu ječi nekako svečano.
Otvoriše se zadnja vrata kućna; u kuću stupi Nogić, vodeći Jelicu za ruku. Priđe Milošu, pljesnu ga po ramenu i reče Jelici:
— Snaho, evo ti sad dva oca! Ljubi obojicu u ruku…