Deo 2, Poglavlje 17: Petljanje
Već i Ivanu prekipe. Od toga večera on se reši da goni Aleksu. Naredi te ga doteraše sudnici.
— Je li ti?
— Šta je? — pita ga Aleksa, a gleda ga kao da ga žali.
— Oni lopovi i danas dolaze u tvoju kuću.
— Koji lopovi? — pita Aleksa, a upro pogled u njega pa mu ne da trenuti.
— Pa tvoj sin.
— Moj sin nije lopov. Sva Crna Bara zna da je tvoj sin one pare pokrao i onde zakopao.
— Hajdučka sorto!
— Bolje biti i hajduk nego turska ulizica!
— Ko je ulizica?
— Ti!… I kažem ti, odstupi od mene! — reče Aleksa, pa izide iz sudnice i ne osvrćući se na viku njegovu.
To je bio prvi napad Ivanov na Aleksu. Od toga doba ponavljao se skoro svakog dana…
Međutim, Aleksa se nimalo nije bojao Ivana. On je bio toliko kuražan pred njim kao da govori sa knezom Simom.
Ivana je to jedilo. Jedilo ga je tim više što Lazar nije ubio Stanka. Jer njemu se činilo da bi stvar sasvim drukčije pošla da Stanko nije u životu…
Sem toga, on je strahovao. Danju, noću, večito mu se slutio neki nesrećni slučaj, nesrećan po njega i kuću njegovu…
„Hajduk je, brate, — premišljao je on. — Može te napasti gde hoće i kad hoće. On nema boga ni duše. Da se sav slomiš, ti mu ništa ne možeš učiniti…“
I jedno vreme odujmi od Alekse.
Pita ga Kruška:
— More, pa taj tvoj Aleksa još će i svadbovati Stankovu svadbu na naše oči. Šta radiš ti?
— I njemu će odzvoniti!
— Kad?
— Biće…
I on je otezao s dana na dan, predomišljajući se. Ali jedan događaj istače se i povede stvar sasvim drugim putem.
Bilo je to nekako oko Trojica. Aleksa se vraćao s rada kući, na, došavši blizu svojoj avliji, smotri Lazara gde nešto oko kuće vrlja.
Aleksi se već nabra čelo čim ga vide, ali on se pritiša i pođe bliže da vidi šta baš traži taj momak.
Kuća je bila otvorena. Kraj ognjišta posluje nešto Jelica, a on se zablenuo u nju toliko da nije ni čuo korake Aleksine.
Aleksa ga gledaše nekim čudnim pogledom, koji bi ga i smoždio i pomilovao.
— Šta radiš ti tu?
Lazaru je samo grmelo u ušima.
— Je li, more?
Lazar ne odgovara.
— Hoćeš li da vidiš ko je u kući Aleksića, je l’?… Pa što ćutiš?… Što ne kažeš?… Je li?…
Lazar zausti da nešto rekne, ali mu reč umre na usnama.
— Kad si baš zato došao, onda hodi ovamo!
I uze ga za ruku pa ga povede u avliju.
Lazar je išao kao dete. Kad biše ne pragu, on stade.
— Uđi, uđi! Ovo je čiča Aleksina kuća. Zar si se malo puta ovde igrao?… Uđi, uđi!… Evo ti i strina-Petre, tvoje „cine“. Zar si zaboravio kako si je zvao?…
Lazaru se noge podsekle. Ove blage reči, onaj čudni pogled. Je li mogućno da je to otac Stankov?… Pa, onda, kako ga sve opomenu na onaj lepi život kojim te dve kuće živeše. Ta to je još juče bilo… Još juče je ta kuća bila kao i njegova…
— Uđi, uđi! — govorio je starac.
On se nehotice maši kape i pođe ruci, ali Aleksa planu i trže ruku.
— Natrag, tebi da dam ovu ruku da je poljubiš!… Natrag! Odlazi!… Ili, hodi ovamo.
I dokopa ga za ruku da ga uvuče u kuću. Lazar se stade braniti i otimati.
— Pusti me! Neću!…
— Hoćeš, ja!…
I taman ga do praga dovuče, a iz sobe izide Stanko.
Lazar obamre… Obnevide, posrte i nasloni se na dovratak. Stanko naperi pištolj na nj, ali ga Aleksa uhvati za ruku.
— Zar na svome pragu?! — upita oštro.
Stanko spusti pištolj, jer ga očev pogled čudnovato gledaše.
— A on mene?
— Lako ćeš mu zajam vratiti, ali sad ne, jer sam ga ja ovamo pozvao… A moja reč neka je i tebi svetinja!…
Lazar jedva dođe sebi. On sad vide da je na gujinoj rupi… Ali se puste noge podsekle, pa ne mogu da maknu… Stanko ga je gledao strašnim pogledom. Pričaju da ima guja koje te svojim pogledom prikuju za mesto na kojem stojiš. Takav je bio pogled Stankov.
Lazaru izide sve na oči, pa čak i ona strašna noć kad je bežao pošto je pucao na Stanka.
On je drhtao kao prut.
Stanko mu priđe.
— Idi! — reče on. — Idi, naći ćemo se!… Kad te je moj babo na vrat uzeo, onda ti danas neću ništa.
Lazar se okrete i ode iz avlije…
On nije video kud je išao. Oči su mu igrale u glavi; a onaj jadni mozak, kao da ga je neko stinjio, tako ga je boleo.
Ni sam nije znao kako je do kuće došao. Tek samo vide preneraženo lice očevo.
— Šta je? — pita ga Ivan. — Što si taki?
On odmahnu glavom, pa se sruši na prag.
Kad je sebi došao, bila je noć. Njemu je sve živo bilo pred očima. Zatvarao je oči da ne bi više gledao onog pogleda Stankovog, ali mu se tek tada javi još strašniji.
— Babo… Spasavaj me!
— Šta je? Šta ti je?!
— On…
— Ko?…
— Stanko…
— Gde?…
Lazar pokaza rukom kuću Aleksinu.
— E sad je moj! — reče Ivan strašnim glasom. — Sad mi neće pobeći.
I pođe. Ali Lazar skoči iz postelje, pa ga uhvati za ramena.
— Ne idi!… — N… ne idi!… Ubiće te!
— Mene? Jok!
— Ne idi!… Mal’ mene ne ubi!!… Da nije bilo čiča Alekse, ti ne bi imao sina!…
Strašna misao obuze Ivana. Zaista, šta bi on radio da mu ubiju Lazara?…
— A… večeras je on moj!
Ali Lazar ga dokopa svom snagom. Ruke njegove utanjahu u stare, ali još snažne mišice očeve.
— Ti nećeš ići!… Ja te molim, ne idi!… Sutra, prekosutra… Kad hoćeš idi, samo danas ne!…
I on se obesi ocu o vrat…
Ivan odusta od namere, samo da bi ga umirio.
— Dobro! — reče on. — Ali sutra ću se računati s onim matorim!… Hajde lezi…
Lazar se spusti na postelju, ali nije hteo pustiti ruke očeve.
Poglavlje 17.1.
Osvanu dan. Ivan se još zorom diže Kruški.
Kod njega zateče Marinka gde mu nešto priča. Ivan nazva boga.
— Bog ti pomogao! — reče subaša. — Nego, da čuješ što ti Mašo priča. Sjedi.
— Da sednem! — reče Ivan. — A šta priča?…
Kruška ga pogleda prekorno.
— Ej, moj Ivane!… Ja mišljah ti ćeš mi nešto valjati, na te još i za kmeta uzeh. A ono sad?… Sad se u Crnu Baru doselili hajduci, pa gospoduju… Znaš li ti, bolan ne bio, da je Stanko i noćas bio kod kuće?
— Znam! — reče Ivan.
— Znaš?!
— Znam. Lazar mi reče!
I on ispriča sve šta je sa Lazarom bilo.
— Pa šta sad misliš?
— Dođoh da tebe pitam.
Turčin se zamisli. On pametovaše od svake ruke, ali što god namisli, vidi da je detinjasto. S jednim je bio načisto: hajdukâ ne mogu pohvatati. Jer, Crnobarci sad više njih i ne smatraju drukčije nego kao ljude koji sreću nose… Najzad se okrete Marinku:
— Šta ti veliš, Mašo?
— Ja velim da onog matorog treba pritegnuti!… Treba ga naterati da kaže gde im je danik?
— Pa?
— Onda javiti u grad da se spremi više da ih pomlatimo.
— A hoće li kazati?
— Samo ti njega pritvori u ovo tvoje podrumče pod hanom, pa ga onda predaj meni…
Turčin se zamisli. Učini mu se pametan savet Marinkov.
— Lijepo! — reče on. — Da ga pozovem.
— Zovi ga, zovi! — reče Ivan. — Kazaće kad je majku za sisu ujeo!… Ja ti jamčim!
Kruška udari dlan o dlan i pandur se javi na vratima.
— Idi, Meho, pa mi zovni Aleksu Aleksića.
Pošto Meho ode, on se okrete Ivanu i Marinku.
— Jeste li sigurni?
— Siguran sam! — reče Marinko, a satanski osmeh zaigra mu na usnama.
— E, eto vam!… Ja htjedoh čovješki, pa mi se ne dade. Sad ga predajem vama dvojici. Kako vi reknete, šta vi uradite — ono je rečeno i urađeno. Ja ću se lijepo staviti u stranu, pa ću gledati…
— Tako, tako! — rekoše obojica.
A Marinko dodade:
— Videćeš da li ti još vredim!
Nisu dugo čekali. Meho se vrati i dovede Aleksu.
On uđe u odaju, istina nešto bled, ali miran i odlučan.
— Je li ti, more, — poče Turčin. — Ti baš na očigled cijelom svijetu jatakuješ hajducima?
On mu gledaše otvoreno u oči, pa reče:
— Ja ne jatakujem.
— Šta ne jatakuješ, — poče Ivan i zadrhta — kad nema noći a da ti sin u kuću ne dođe!
— Moj sin dolazi u svoju kuću.
— A… tvoji su zadrugari lopovi, dakle, je l’?
— Moji su zadrugari moji sinovi, a oni nisu lopovi! — reče Aleksa i pogleda takvim pogledom Ivana da ovome pođe kosa uvis.
Marinko se nasmeja.
— To je otac! — reče on. — Ta ono… kad neko izgubi obraz — njemu je svejedno!…
— To se vidi po tebi — dobaci mu Aleksa kao iz rukava.
Turčin je slušao taj razgovor i čudio se kuraži Aleksinoj.
— A što se to vidi po meni? — upita Marinko, pa mu se bezobrazno unese u lice.
— Jer da imaš obraza, ti bi se danas zvao Muja ili Alija, a ne bi poganio srpsko ime.
Marinko se okrete subaši:
— Eto ga, efendija!… Čuj šta ti u oči govori!…
— Nemoj ti tu njega plesti! — reče Aleksa. — Ja ovo tebi govorim. On je Turčin, pa je opet čovečniji od tebe!…
Kruška pomisli:
— Dobro se brani… Šteta!
— A… ulaguješ se!… — reče Ivan pakosno.
— Kome?… Eto ga neka kaže kad mu se ko do danas ulagivao?… To je posao tvoj i Marinkov!… Ja od Turčina ništa ne tražim!
— Ni milosti? — reče Kruška i ustade.
— Milost je u boga!… Ti mi ne možeš nijedne ove bele vlasi ocrniti, a kamata da mi što pomogneš. Pomozi ti ovoj dvojici!…
Krušku naljuti ovaj oštri odgovor.
— A znaš li ti, bre, šta mogu ja? — ciknu on.
— Ako bog hoće — ništa!…
— Meho!… Aso!… Ibro!…
Panduri se pojaviše na vratima.
— Odvucite ovog matorog psa u podrum.
Aleksa beše miran, kad mu oni priđoše, i samo reče:
— Nemojte me vući. Sam ja idem.
I baci jedan oštar pogled na sve… Taj pogled je mnogo govorio. Govorio je više od naperene puške.
I on izide mirno iz odaje kao iz svoje sobe.