Deo 3, Poglavlje 3: Boj na Mišaru
Ali se u tom dobu nije dalo nikome sedeti mirno pod svojim krovom. Jeste li kadgod pokušali da darnete osinjak pun osa?… Onda ste videli kako rojem polete u oči. Tako isto i Turci. Darnulo se u njihovo gospodstvo, u njihovu silu. Zar se pogani rajetin smeo drznuti da digne ruku na svog gospodara?…
I diže se sila koja je bagatelisala te male čete što ne imadoše čestito ni džebane.
Tako otpoče borba, koja je trajala iz dana u dan. Nije nikakvo čudo bilo naći leš na putu. O tome se više nije ni vodilo računa. Ubiti Turčina, to beše obična stvar, onako isto kao na jutro potegnuti čuturu…
Kao što rekoh, Čupić je napravio dobar raspored. Srdan Ilija čuvao je straže od Turaka od ušća Jadra u Drinu, pa niz vodu do Badovinaca. Sima Katić je od Badovinaca pa do ušća Drine u Savu; a samo ušće Drine čuvao je strašni junak Zeka Selaković, pobratim Stankov.
Oko njega se okupila sva družina Stankova ali ga više ne zvaše harambašom nego buljubašom (kapetanom).
On se nastanio u Parašnici. Tu je razvio barjak slobode i pozvao sve osvetnike. I zbilja, njegova je četa rasla. Mnogi uskoci iz potlačene srpske zemlje dolaziše pod njegov barjak. Evo kako je on primao u svoju družinu:
— Odakle si?
Onaj kaže.
— Kako ti je ime?
I to mu kaže.
— Radi čega si ostavio svoje ognjište?
— Od zuluma. Turci mi pobiše svu čeljad i kuću zapališe.
— Ko ti je dušman?
— Svaki koji čalmu nosi i klanja Muhamedu.
— I ti si došao meni?
— Tebi, buljubašo.
— Jesi vičan svakoj muci i nevolji?
— Ne znam šta bih u dobru radio!…
— Umeš li puškom gađati?
— Sigurno kao dlanom.
— Jesi plivač?
— Kao patka!
— A ronac?
— Kao riba!
— Umeš li poginuti?
— Kad god to dragom bogu volja bude!… Bez njegove volje ne umem, ali umem ubiti!…
— Onda te primam!…
Eto, samo su takvi bili primani u Zekinu četu. Ko nije imao sve te vrline, Zeka ga je slao vojvodi Čupiću da ga on preda kome drugom, ali ga u svoju četu nije primao…
Jedne večeri sedeli su oko vatre… Zeka se grohotom smejao šalama Zavrzanovim, dok ti se stvori među njima Deva. Čim ga videše, poskakaše. On samo povuče Zeku za rukav… I čim se sašapta s njim, Zeka se okrete:
— Dede, ko je junak?
— Ja!… Ja!… Ja!… — zagraja sa sviju strana.
— Ronci mi trebaju.
— Svi smo! — reče Zavrzan.
— Onda… evo vas osmorica!… Udarite vodom, doplovite do turskih šajaka što su na onoj strani… Ti, Devo, reče da imaš alat?
— Tu je! — reče Deva, skidajući belu prtenu torbu što je beše uprtio. — Osam svrdlova. Nisam mogao više naći!
— Dosta! — reče Zeka i uze svrdlove te ih razdeli onoj osmorici. — Na! Evo vam svima po jedan. Sad udarite ovuda na vodu, pa se krijte po vodi dok se šajke ne navezu. Čim ih navezu, vi svaki uzmite po jednu i bušite ovim svrdlovima.
Zavrzan se slatko nasmeja.
— Ja duševna čoveka, bogo milostivi! Sad, eto, hoće i pibe da hrani!… A ko to izmisli?
— Deva — reče Zeka.
— E, jest domišljan!… To mu vredi turske carevine!…
Deva samo odmahnu glavom, a Zeka nastavi:
— Da se pohita!… Ja ću ih s ostalom družinom već pričekati na obali!…
— Da se ide! — reče Zavrzan, svlačeći ruvo sa sebe.
To isto uradiše i ostali, i, ostavši do polovine nagi, uzeše svrdlove… Zavrzan ga diže uvis:
— Bog te dao rataru, sad si alat i ratniku!… Alal ti vera, Devo!… — I zamače s družinom u šibljak!…
Noć se spustila mračna… Oblaci se razigravahu po nebu kao mrki vuci. Ovde-onde šine munja…
Turci se spremahu za prelazak. Bilo ih je do jedan buljuk… Razgovor se među njima vodio tiho, mirno; znali su da tuda četuje Zeka buljubaša, čije ime za kratko vreme posta strašilo…
— Hoćemo li, ljudi?
— Hajde, biva.
— Samo lagano… Ako se dočepamo obale i luga, nije nam ni brige…
I Turci se približavahu obali.
— Dede, Aso, ti imaš dobre oči: pričučni pa pogledaj vidi li se kogođ na obali?…
Aso pričučnu i stade razgledati. Potraja nekoliko trenutaka, i on se diže:
— Ni šibljika se ne miče, možemo slobodno poći.
Priđoše drešiti šajke. Voda je huktala kao besna. Kad joj glavu prineseš bliže, kao da čuješ zvona u daljini.
I samo to; sve drugo beše mirno kao u grobu… Neka tajanstvenost obavila prirodu.
— A šta li je ono?… — upita Aso i zagleda se u vodu… Riba!… Ja grdnog soma što zaroni!… Stoji koliko čovek!…
— Nije dobro što ribe viđali… — reče jedan stari Turčin. — Kako bi bilo da mi ovdje prenoćimo, pa sutra da se navezemo,
— A gde ti je hvala, đedo!… — privikaše nekoliko njih.
— Ja velim da bismo pametnije ovako uradili! — reče starac.
— Da idemo!… Da idemo!… — privikaše neki.
— Valah, ne bi s goreg bilo ni ovde prenoćiti pravo veli đedo! — privikaše drugi…
— Ma, ljudi, meni se zlo sluti!
— Ti si i onako zloslut! Ostani, pa se vrati hanumi; mi idemo! — reče mu jedan.
I počeše ulaziti u šajke.
— Ovako je bolje — govoraše onaj što je đedu koreo. — Ako presaldumimo noćas i dokopamo se luga, onda mi ič brige nije! A preći ćemo. Nigde žive duše!… Niko nam se, biva, i ne nada!… Pa onda ćemo lugom do Šapca; a kad budemo u gradu, bar će nam se reći da smo junaci!…
Odrešiše šajke, i voda ih ponese… Strašno izgledaju na tavnoj noći te drinske šajke, jer one plove poprečke, pa izgledaju kao neke grdne tičurine sa raširenim krilima…
Naoružani dugim šarama, Turci lagano i tiho razgovarahu… Pogledali su često na desnu obalu, spremni da odgovore na napad.
Ni sanjali nisu ogkud im opasnost dolazi…
Najedared viknu đedo:
— Šta je ovo?
— Šta? — privikaše sa sviju strana.
— Voda kulja!…
I zbilja, na nekoliko mesta izbijahu živi vodeni ključevi na šajci. Zamalo i voda potopi dno i osetno se moglo opaziti kako šajka tone…
Dok privikaše i iz drugih šajaka:
— I u nas tako isto!
Zavlada strah… Turci se okamenili. Nikome da padne na pamet šta treba raditi…
Tako je trajalo nekoliko minuta. Voda je međutim kuljala sve više i više. Davno je prešla preko kolena…
Najedared šajke se stadoše okretati, jer behu pale u vrtloge, strašne drinske vrtloge… Neko viknu:
— Sad smo propali!… Skači u vodu!…
Skoči jedan, na kao u bezdan. Više se ne pojavi… Skoči drugi: isto tako…
Turci se skamenili… Šajke su tonule, a oni ne imadoše kuraži baciti se u nedra te ale što tako huči…
— Jao! — dreknu đedo, i nestade ga u valima.
— Šta to bi!? — upita preplašeno jedan. — Meni se učini da ga njetko svuče.
Na drugoj šajci dreknu drugi…
Vazduh se poče prolamati od piske i jauka. Čudnovato se sve to mešale sa kukom talasa… Goli sinovi već poskakali na šajke, pa odatle bacahu i gupahu jednog po jednog u vrtloge…
Za trenut oka voda proguta i šajke i tovar, samo se goli sinovi spasoše. Oni isplivaše na obalu.
Pred njima se pojavi Zeka.
— Gotovo? — upita.
— Sve! — odgovori Zavrzan. — I šajke i Turci!… Drina nam je bila ne može bolja biti!… Mene je toliko zamilovala da me htede nekoliko puta na dno povući!… Jedno dvaput me baš žestoko usuka: stojao sam kao kukuruz kad ga suša zapeče!… — To je bilo u vrtlozima? — upita Zeka.
— U vrtlozima.
— Dobro je… Nego da se povučeno u šibljak — reče buljubaša.
Taman se krenuše, a Stanko među njih.
— Pobratime, — reče Zeki — s tobom moram govoriti. Nosim ti pozdrav od Čupića.
I odvoji se od čete.
— Turci su navalili sa sviju strana… Neki su prešli na Prudovima, neki kod Lešnice, a neki na Podinama. Sila je golema. Čupić me posla da ti javim da pođeš Belotiću i tu ćeš se s njima naći!
— Dobro! — reče Zeka.
— Još nešto, pobratime!
— Šta, pobro? — upita Zeka.
— Ovo te molim ja: primi me u tvoju četu!…
Zeka mu sastavi ruke oko vrata.
— Evo ti starešinstva, pobro!
— To neću! Zar ti, koji tolika čuda gradiš, nisi valjan starešina? I, posle, šta mi je to: starešinstvo?… Ako bude potrebe, lako ćemo se dogovoriti; a, posle, i tvoji ljudi već tebe poznaju…
— Onda, pobratime, dobro mi došao! — I Zeka izdade nalog da se kreću…
Poglavlje 3.1.
Propišta crna zemlja pod grdnim teretom… Turski buljuci nicahu sa sviju strana, kao pečurke. Grad šabački i polja oko Šapca behu pritisnuta vojskom… Digla se sila da uništi slobodu; digao se car iz Stambola da zgazi šaku jada, dojučeranje robove svoje…
Poslednjih dana jula i prvih dana avgusta 1806. godine samo je puška pucala… Tu nisi mogao dahnuti čista vazduha od barutnog dima i prašine što je dizahu kopite konjske…
I borilo se, tuklo se na sve strane; oživeše česte i žbunovi; iza svakog trna puška je pucala…
Na jednoj strani zapovednik vrhovni vožd, Kara-Đorđe, s vojvodama: Lukom Lazarevićem, Stojanom Čupićem, Milošem Pocercem, Jakovom Nenadovićem, Cincar-Jankom, Cincar-Markom, Jankom Katićem iz Rogače i još mnogima… Na drugoj Sulejman-paša, što ga zvahu Kulin-kapetan, s delijama bosanskim: Mehmed-kapetanom iz Zvornika, Sinan-pašom Hercegovcem, Mulom Sarajlijom, Beširević Asom i drugima.
Kara-Đorđe je imao malo ljudi prema turskoj sili. Ono što je pred Turke stavio, bilo je svega 15.000, sa konjicom. Međutim, Sulejman, ili Kulin, vodio je vojske preko 50.000 ljudi.
I to beše sam poturčenjak, junak, brat, jer jezik mu je maternji srpski jezik!…
Kara-Đorđe je u samom polju mišarskom iskopao šanac, baš na onoj ravnici na vrhu brdašca mišarskog. U šanac je smestio nešto pešadije, a ostalo je razasuo po onim čestama. Vojska što je u šancu bila nije vodila borbu; to je bila glavna trupa; a čarku su zapodevale s Turcima one omanje četice.
U utornik, 31. jula, oko velikih zaranaka, dovedoše Kara-Đorđu jednog Turčina što se sam predao. Kara-Đorđe je baš nešto govorio s Lukom, Jakovom i Čupićem, kad mu javiše.
— Dovedite mi toga Turčina! — zapovedi on.
Čim ga izvedoše pred lice Voždovo, Čupić se pljesnu rukama:
— Deva! — viknu on.
— Ja sam, Stojane.
— Odakle ti?!
— Iz grada.
— Ti ta poznaješ? — upita Kara-Đorće Čupića.
— Bog s tobom! Zna ga sva Mačva!… On je mnogu kadu ojadio!…
— Kojekude… Pa šta si radio kod Turaka? — upita ga Vožd.
— Hteo sam saznati šta nameravaju.
— Pa jesi saznao?
— Jesam… Sutra zorom kreće Kulin svu silu na tebe. On će udariti ovuda drumom, jer mu je namera prodreti do Beograda… Vojske ima mnogo, ali to nije ništa! Naša vojska nije onako velika, nema ni onoliko oružja, ali ima više srca!… Ja sam gledao kako nekoliko ljudi razgone čitav buljuk.
— Dakle, sutra?
— Sutra zorom…
— Kojekude… idi, odmori se…
— Ja nisam nikad umoran.
— Onda si gladan… Idi se prezalogaji i… kojekude… skini to tursko ruvo…
— To sam već i sam mislio! — reče Deva,
pa se skloni u onu tišmu da potraži gutljaj rakije i zalogaj hleba.
— Onda da se dogovorimo šta nam valja raditi — reče Kara-Đorđe.
I stadoše praviti raspored borbe. Dokonaše da Luki Lazareviću dadu konjicu. On će zauzeti levu stranu bojnog poprišta i sakriti se s konjicom u gustim čestarima. Na dani znak iz šarampova (šanca), a to je pošto se treći top ispali, udariće jurišom s boka na Turke i probiti se kroz njih… Janko Katić poći će sa svojom trupom naviše, Oridu, i tu će pričekati silu tursku. Jakov Nenadović će zauzeti put što vodi Dobravi, a to je današnji drum što vodi od Šapca Valjevu. Stojan Čupić i Miloš Stojićević rasporediće Mačvane i Pocerce tako kako će preseći Turcima odstupnicu Šapcu…
— Kojekude… jesmo li uglavili? — upita Vožd.
— Jesmo — rekoše vojvode.
— Sad neka svaki ide svojim ljudima.
I raziđoše se.
Osvanu 1. avgust. Od rane zore počeše talambasi, svirke i bopije. Turci se spremahu za polazak… Nebo beše prošarano oblacima… Od Drine se dizao jedan poveći gust oblak. Vazduhom zavladala tišina… Sve se utišalo, samo si mogao videti kako vetar ovde-onde povija suvu, sparušenu travu po poljani…
Ali zemlja potutnjuje od sile… Prisloniš uvo k zemlji i lepo razaznaješ topot konjski.
Ljudi koji behu u šarampovu razgovarahu:
— Ovo što je do danas bilo, nije ništa — veli jedan.
— Ja mislim da će tek danas biti okršaja!…
— Vala, neka bude! — veli jedan šaljivčina. — Ovako sedimo kao babe!… Pa i ovi Turci kanda nisu pravi Turci!… Opališ na njega, a on odmah nokat u ledinu, pa bež’ u grad!… Da mi je ovako udariti na kakvog iđita!…
— Čini mi se, danas će biti i iđita!… Slušaj kako tutnji…
I zaista, tutnjava dolazaše sve bliže i bliže. Već se mogaše dobro razaznati topot kopita.
Kara-Đorđe iskoči na bedem i stade gledati.
U taj par pojavi se vojska. Svirke, talambasi i halakanje prolamahu nebo nad Mišarom.
Prvi redovi išli su bezbrižno, zaturili šare na ramena kao vrljike…
Kara-Đorđe šetaše šancem mirno. Nijedan mu se ribić na licu ne pomeri. On gledaše vojsku kako se približava…
Onda se okrete tobdžiji:
— Pazi! — reče. — A vi — reče ratnicima — nemojte pre naliti dok top ne pukne! Ali dobro da mi gađate!… Grehota je da kuršum džabe ode!… Kojekude… on je danas skuplji od glave!…
Prvi redovi Turaka dođoše već na domak bedemima šarampova. Kara-Đorđe skoči u šarampov, priđe topu, pogleda u nišan i reče hladno kao da boga naziva:
— Pali!…
Tobdžija prinese vitilj i trešnjevac riknu…
Plotun mu ne dade ni izdušiti…
Prolomi se turska vojska, ali samo za trenutak… Pade čitav lês, ali kao god kad štapom po vodi udariš, posle jednog trenutka ne znaš gde si udario; tako isto Turci popuniše prazna mesta.
Tobdžija beše opet top napunio. Kara-Đorđe priđe i pogleda opet nišan.
— Dobro je! — reče. — Pali!…
I opet riknu top, i opet zagrme plotun, i opet se uskomešaše i prolomiše turski redovi…
Sad i Turci pripucaše. Zapevaše kuršumi svoju samrtnu pesmu…
Kara-Đorđe reče:
— Ne pucaj!… Samo kad top pukne, onda po jednu vatru!…
Ali se Turci naglo približavahu… Mogao si svakom lice sagledati.
Kara-Đorđe naredi te puče i treći top… Pošto se grmljavina prolomi, on pogleda na onaj gusti čestar levo…
Najedared zatutnji nešto… zazveketaše sablje kao po nekoj višoj zapovesti, i puške turske umuknuše. Sila zastade i okrete se… I jeknu kroz vojsku:
— Opkoljeni smo! Sve će nas potući kao miševe!
Na svakom licu beše izvajan strah… Oštro oko Kara-Đorđevo smotri to. On je očekivao taj trenutak. Skoči na bedem, trže nož pa viknu:
— Za noževe!…
I upadoše u Turke kao ljuti risovi. Zbunjeni, preplašeni, Turci ne umedoše ni rukom maći…
Jedan borac pričao mi je i opisao taj trenutak ovako: ko je imao jatagan, nosio je kao oštra kosa; ko nije imao, on je klao svojim nožem. Gledao sam jednoga dečaka, nije mu bilo sedamnaest godina, sitan malen, pa kako nije imao noža ni jatagana, on dokopao neku britvu pa uhvatio jednog Turkešanju što bi ga mogao u zubima nositi, zakocaćio mu glavu pa struže britvom…
Poraz je bio očevidan. Turci, kad dođoše sebi, više i ne misliše na borbu i odbranu nego na bekstvo… Jurnuše na sve strane… Ustanici ih ubijahu i praznim puškama, kao vrljikama… Tu, baš na samom Mišaru, pogibe Sulejman, Kulin…
Sukobi se s Lukom… I potegoše jedan na drugog kuburlije, ali slagaše. Oni potegoše sablje i Kulin skrši Lukinu sablju do balčaka… Kad se Luka vide na nevolji, on skoči s konja i pobeže u čestu. Turci se skleptaše oko bogatog takuma na konju, a Kulin se naturi za Lukom. Međutim, Lukini ga momci dočekaše vatrom iz pušaka i oboriše na mesto.
Pršte turska vojska… Vojvode se naturiše za njima u poteru… Bežalo se to na sve strane; čak su neki i na Savu udarili, ali je i tamo za njima otišla potera…