Deo 1, Poglavlje 2: Subaša
Ali pravo veli poslovica: „Nikad dva dobra!“ Život je bio odista lep. Takvim bi se životom dalo živeti i dva veka, ali se vazda nađe nešto što ga remeti, što ti zagorčava njegove slasti. I Crnobarci bi zaista lepo proživeli da im poneko ne bahne s večera na vrata i ne grmne hrapavom glasinom:
— Rajo, bre!
— Čujem, dragi aga! — odgovara siromah, a sav strepi da se ne bi što izrodilo.
— Daj da ijem!
— Sad, sad, aga! — viče on i skače, onako izuven, pred nezvana gosta, te mu vrata otvara.
Turčin natmuren ulazi u kuću i gleda naduveno i besno oko sebe
— Peci, baba, cicvaru!
— Sad, aga, sad!
I odmah se raspretava vatra, te mu se sprema cicvara. Turčin seda kraj ognjišta i poteže čibuk… Zadimi pa — blene… Najedanput, kao da se nečemu doseti, smiče opanke s nogu:
— Na, — veli — rajo, vodaj mi opanke!
A domaćin, gologlav, prilazi smerno, uzme u ruke uzice od opanaka, pa vuče opanke po avliji… To se zove „vodanje opanaka“. I vuče ih sve dotle dok se Turčin ne smiluje i ne rekne:
— Dosta!
I toliko ponižavanje, i opet se otrpi!… Kako može da se trpi?… Mora se!…
A zašto?
U selu je živeo subaša. Pa ko je taj subaša? Da objasnim.
Neki Turci u Beogradu odmetnu se od svoga cara, ubiju pašu beogradskoga, zauzmu beogradski grad i naume zavladati Srbijom, koja se tada zvala „Beogradski pašaluk“.
Ti su Turci prozvani „dahije“.
Radili su s planom. To se videlo i po tome što najedanput po svima varošima u Srbiji postaviše svoje ljude, koji u njihovo ime počeše upravljati nahijama (okruzima). Te okružne starešine nazvaše „kabadahije“.
A da bi se naređenja dahija i kabadahija što sigurnije i brže izvršivala, kabadahije u svakom selu postaviše „subašu“.
I onda je išlo sve kao po loju. Ti odmetnici su imali samo jedno pravilo, a to je: da uguše svakoga ko je protiv njih. Najmanje se usprotivi — ode glava!… Međutim, svi su smatrali za najsvetiju dužnost da klanjaju i po volji čine svakome ko je ma beo ubrus oko glave omotao. Tako su tekli sebi prijatelje. I zato su jadni Srbi morali klanjati i metanisati.
Vlast subašina beše velika. Mogao je uzeti život čovečji na dušu, pa nikom ništa! Kome da se žališ? Što ti je subaša ili njegov pandur, to ti je i dahija. Sve što si tada mogao raditi, to je da digneš oči k nebu; ali bog ne žuri!…
Od Rače k Šapcu vodio je put. Beše to običan krčanik: oboreni grmovi, iskrčena česta, koliko da se ima kuda ići. Taj put vodio je, severnom stranom, iznad samog sela. Ukraj puta beše han. Tu je stanovao subaša sa svojim pandurima.
Zvao se Sulja. Prezime niti mu je ko tad znao niti danas zna. Ali je od Crnobaraca dobio nadimak kojim je obeležena jedna njegova strast. Strasno je voleo kruške, kao medved; neka jedna stoji na drvetu, ako je ne može oboriti, on će je gledati i pljuckati. Zato ga Crnobarci prozvaše „kruška“. Tim su ga imenom među sobom zvali, pod tim imenom pričaju o njemu, pa ćemo ga i mi tako zvati.
Da kažem još: i on je znao da ga tako zovu, i sam se katkad tako nazivao.
On beše malo neobičan Turčin. Crnobarci su poznavali Turke kao besne i naduvene. Kruška ne beše takav. On beše, može se reći više prijatan no neprijatan, više blag no surov, više tih no naprasit. Nije se tuđio od ljudi, baš je išao među njih. O svemu je vodio računa. Ako je neko žalostivan, i Kruška je, samo što mu ne kane suza iz očiju!… Umeo se uvući svuda; hteo je da zna sve, voleo je da mu je svaka stvarca u Crnoj Bari poznata… Znao je svakog Crnobarca po imenu; znao je svakog mladića; išao je kućama seljačkim, dolazio u kolo gde mladež igra, pa se tu razgovarao i šalio… Jednom reči: hteo je pošto-poto da se saživi sa Crnobarcima.
Ali, kao da od svega toga ne može biti ništa. Ljudi ostaše hladni prema njemu. Bilo je nešto u onom prijatnom licu što je neprijatno dirnulo ljude. To su oči njegove, vrlo čudnovate oči: čas plave, čas zelene, čas sjajne, čas mutne, a dosta puta i krvave. One te glede nekako čudnovato, pa kad mu reči slušaš, ti jedno misliš, a kad mu u oči pogledaš — prođe te volja…
Pa, nešto to, nešto baš i što je Turčin — odbi ljude od njega. Popa veli:
— Ama, ja bih voleo da je on pravi Turčin!… Ovako je on opasniji. To je kao lepa guja: šarena a puna otrova. Što mi se ulaguje?… On je Turčin, a ja sam Srbin, i mi ne možemo jedan drugome dobra misliti!… Gde je njegov život, tu je moja smrt; gde je meni dobro, tu je njemu nesreća!
I te popine reči odbiše ljude od Kruške…
Premišljao je Kruška i dan i noć šta to može biti. Koji je taj što njegov plan remeti? Ali nije mogao ništa saznati… Sumnjao pop-Miloja, ali nije bio siguran…
A on, zaista, beše rđav čovek, čovek koji je kvazi živ, u nesreći ljudskoj — srećan.
Jednoga dana uputi se u selo, koje mu ne beše daleko. Išao je zamišljen stazom, suve grančice puckahu mu pod nogama, a opalo lišće šuštaše.
Na stazi se susrete sa Marinkom Marinkovićem. Kako ga smotri, Marinko siđe s staze i dočeka ga dubokim poklonom. Kruška nazva boga.
— Bog ti pomogao, čestiti efendija!
Marinkov mu glas zazvoni prijatno. On zastade i pogleda ga, a ovaj priđe te mu celiva skut i ruku, pa, držeći ruke na prsima, pože glavu…
Da kažem ko je Marinko.
On je — seljak. Orao je i kopao te se hlebom hranio; a to su mu i stari činili. Otac njegov doselio se iz Obarske, iz Bosne, u Crnu Baru, pa je, naskoro zatim, umro. Marinko, kao muška glava, prihvati se domaćinstva, ali mu je ono išlo vrlo loše za rukom, jer beše len. Mrzelo ga potrčati i ukaljati se. Da mu je otkud da padne sa neba u usta. Pa je izbegavao poslove i muvao se oko sudnice i hana. Ni u čemu nije uživao koliko u dočeku i ispratnji Turaka. To su bili za njega ljudi kojima je bog rekao da žive. Za sve vreme njihovog razgovora čečao je kao pas i slušao njihove „pametne“ razgovore… A kada su polazili, bio je srećan ako je nekom begu ili agi pridržao uzengiju da na konja uzjaše…
S punim ustima hvale, po odlasku njihnom kupio je kokice duvana što su oni iz svojih lula istresali, pa je to posle pušio…
Radio je samo kad je morao, a premišljao je i kad treba da spava. Kovao je vazda planova. Želje mu behu veće od carskih… Imao je oštro oko da sve zapazi, imao je jako pamćenje. Dosta puta, kao besposlen pas, tumarao je po selu i oko sela. Znao je šta ko danas radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je žena trudna; znao je… sve. Niko nije poznavao Crnu Baru kao on, i niko nije poznavao, čak i poimenice, dečurliju seosku kao on. Stoku, koliko ko čega ima… sve! On je sve znao.
Kruška ga je poznavao. Ama srodne duše, kad se nadmeću, mrze se. I Kruška njega nije voleo. Ali, kad mu zazvoni glas Marinkov onako prijatno, on zastade, a kad mu Marinko celiva skut i ruku, on stade.
— Kud si pošao? — upita ga.
— U šumu, čestiti efendija.
Kruška ga gledaše onako ponurena.
— A je l’, Marinko?
— Čujem, efendija.
— Šta je ovo od ovijeh đaura?… Zar, što ja s njima bolje, oni sve gori?
— Čestiti efendija, — reče Marinko — tu ne treba mnogo pameti.
— Da ko ne podgovara ovi narod?
— Pa, šta drugo i može biti!…
— A ko je taj?
— Onaj prema kome si ti najčovečniji. Ti guju na srcu gajiš!
— Pop?
— On.
— I kmet?
— I on!…
— Pa, šta vele?
— Mnogo vele!… Vidi se da su razmaženi!… Vele da im se umiljavaš zato da bi im se lakše na dušu popeo… Vele da je tvoja čovečnost prema ovom narodu samo laž!… Vele: on je Turčin, a Turčin je Srbinu dušmanin!… Vele…
— I to sve veli pop?
— I pop, i kmet, i… svi!
— Pođi sa mnom, — reče Kruška.
I vrati se nazad. Marinko je išao za njim. Turčin je bio vrlo ljut. Krivo mu što ga tako brzo prozreše. On je smišljao lepe planove; o njima je dan-noć mislio; a sad vide kako se njegovi planovi razleteše kao sapunski mehurići…
Ćuteći dođoše do hana. Turčin povuče Marinka u svoju odaju, koja, sem jednog mindera i nešto oružja na zidu, ne imaše nikakva nameštaja. Marinku se ta odaja učinila sjajna kao carska… Neka duboka unutarnja radost prožma mu celo telo kad Kruška reče:
— Sjedi ovdje, kraj mene, dobri čovječe!
— Mogu ja i stajati, čestiti efendija!
— Sjedi, Mašo, sjedi!… Evo ti duhana. Ti pušiš, čini mi se.
Marinko diže glavu i ispravi se tek upola priđe minderluku i spusti na nj samo jedan maleni delić svoga tela. I zagleda se Turčinu u lice.
A to lice beše tako blago, tako milo da ti se činilo e je svetiteljsko. Marinku se nehotice oteše reči:
— Moj dobri efendija…
I on je iskreno, u dubini duše, bacao anatemu i na popa, i na kmeta, i na Crnobarce, što vređaju ovakvog čoveka!
Turčin mu pruži kesu s duvanom, a Marinko je prihvati s najvećom poštom, gotovo kako u crkvi prihvata svetu navoru.
E, moj Mašo, moj dragi brate!… Nisam ja za ova posla. Ovdje treba Mujo iz Bogatića, jok ja!
— Ti si dobar čovek, efendija! Ama ja bih rekao da treba biti malo oštriji.
— Pa kako ću! — stade se Turčin prenemagati.
— Ja bih prvo popu podviknuo!… On prvi treba da me pozna! — reče Marinko.
Ne, ne, ne!… Krvi neću!… Ja hoću čovješki!
— Ama, dragi efendija, uzalud ćeš ćoravoj kvočki drobiti!
— Ja neću krvi!… Ja hoću da ovi narod vidi da mu ja nijesam dušmanin!… Ja hoću da se bratski razumem sa ovijem ljudima!
Marinko je žalio Turčina.
Obojica dugo ćutahu. Turčin je puštao dimove iz svoga dugog čibuka, a pogled mu je lepo išao za onim kolutima… Najedared zapita:
— A kako žive pop i kmet?
— Kao braća.
— Bi li se oni mogli zavaditi?
Marinko poćuta.
— N… ne mogu!… Ne bi ih mogao niko zavaditi!… Ja znam Crnu Baru bolje nego svoju kuću, ali u Crnoj Bari nema čoveka ko bi njih zavadio! — reče on odsudno.
— Da mi je tako nešto! — reče Kruška. Da mi je da se njetko zavadi, pa da ja mirim!… Tako bi vidjeli da sam ja čovjek!…
Marinku se nasmeši brk. On pogleda Krušku pravo u oči. Ovaj spazi.
— Šta je? — upita radosno.
— Čestiti efendija, ne pitaj! Pusti mene da radim!… Ja sad dobro vidim šta ti želiš!… I kad stvar bude svršena, ti ćeš miriti ne samo dva čoveka nego Crnu Baru!…
— Marinko! Brate! Čovječe!… Ako to uradiš, bićeš mi brat!… Učiniću te najčestitijim čovjekom!… Hoćeš duhana?… Evo! Daj duvankesu!… Tako!… Treba li ti para?… Čega hoćeš ima u Sulje, i sve je tvoje!… Evo!… Naj!…
Beše skočio. Oči mu sjaje kao žeravica, a lice se smeši ozareno radošću.
I Marinko se podiže.
— Hvala ti, čestiti efendija!… Kad uradim, videćeš. Ja ne radim za pare. Tvoju ljubav ne može mi niko platiti!
— Idi, Marinko, idi!… I neka je sa srećom!
Marinko opet udari „temena“ i izide iz odaje.
Vrljao je vas dugi dan. Roj misli obujmio mu pamet… On je želeo da ono što uradi, uradi najbolje. Pred očima mu stojaše sjajna budućnost. Družiće se sa prvim begovima… Neće biti Turčina koji neće znati ime njegovo. Nijedan proći neće a da za njega ne zapita. Prolaziće begovi, paše… pa, možda, i sâm čestiti vezir, i pripitaće za ime njegovo… A Kruška?…
I on je sanjao sjajne snove. Nije se mogao skrasiti na jednom mestu. Grudi mu nabrekle, a srce igra od radosti.
— Zavade se dvojica, — šapuće on — a ja tamo te spotaknem ugarke. Povučem stranu jednom, i on dobija… Jedan pada, drugi skače… Uz jednog prijatelji, uz drugog prijatelji, pa se i oni zavađaju…
I čisto gleda očima taj lom. I oseća onu veliku radost koju oseća radnik videći kako mu posao napreduje; radost od koje buknu obrazi, od koje igra srce, i… koja se ne da ničim isplatiti…
Niti je šta jeo ni pio. U samo veče zatraži vode te ispra usta, koja mu behu, od silnog duvana, ogorčala…