Deo 3, Poglavlje 14: Najezda
Sutradan osvanu kiša. Ljudi se pribijahu jedan uz drugog, čuvajući barut i oružje da ne zakisne. Nebom se ganjahu sivi oblaci, a dosta studen vetar nagna ih te počeše vatre ložiti…
— Kakve smo sreće, još će i osnežiti!… — reče jedan Baljevac.
— Vala, kako je dragom bogu volja!… — odgovori mu Rudničanin. — Da nije zbog puške i baruta, na gotovo bolja ova hladovina!…
Vojvode iziđoše iz svojih šatora i prođoše kroz ljude, koliko da se vide i pozdrave.
— Jeste pokisli?
— Nešto malo, ali se da trpeti! — odgovarahu im.
Zeka zaseo s njegovim golaćima kraj jedne vatre, pa zaturio razgovor.
— Vala, da hoće udariti za ove hladovine, vredilo bi.
— Baš je gadno kad se čovek bije na vrućini! — veli Zavrzan, kome se opet vratila njegova veselost. — Posečeš Turčina, šikne mlaz krvi iz onog bičjeg vrata i poprska te, pa posle smrdiš vazdan na Muhameda!… Ovako hladovina, pa mlatiš kao po grahu!… Kad se svrši bitka, umiješ se kao posle vršaja, skineš đubre sa sebe, na spavaš serbez!… Je l’ tako, Devo?…
Deva je sedeo malo udaljen od vatre i premišljao neke duboke misli. Pitanje Zavrzanovo trže ga malo iz misli, i on, mada ne znađaše o čemu je Zavrzan govorio, odgovori onako nasumce:
— Tako je!
— A šta je tako?… — nasmeja se Zavrzan.
— To što govoriš.
— A šta sam govorio?…
Deva se ljutnu videći da se svi smeju.
— Guske te razumede! Valjda čovek nema pametnijeg posla nego da tebe sluša!… Ti klepećeš kao moje čeketalo; i ja bih mogao zaspati pored tvoje priče!…
Zavrzan se smejao na sav glas.
— Video sam po njemu da ništa ne sluša!… A kako Surep? Eto, on sluša sve, je l’ Surepe?
— Deva gotovo ima pravo!… Mnogo mi drobiš!…
— Mnogom sam i udrobio!
— Što ko radi, ono i pati! — reče Surep i popreti mu prstom.
— Vala, i pravo je! Nek poginem sutra, zamenio sam svoju glavu!…
— To jesi!… — priznade mu Surep. — I te još kako zamenio!… Naposletku, brbljaj, u pravu si!
Najedared se sve uskomeša. Sve povrve na sredini šanca, gde behu vojvode… Zeka odjuri tamo.
A glas prohuja:
— Idu Turci!…
Raspored je bio već gotov. Prvi niz zauzeše Čupićevi ljudi. Valjevci i Rudničani stadoše pozadi, kao potpora. Vojvode behu na svojim mestima.
Zavlada tajac, kao u grobu.
I zaista, čula se tutnjava iz dubina kako dolazi od Viškupije.
— Surepe!… Biće džumbusa!… — šapnu Zavrzan.
Surep samo klimnu glavom.
— Danas će i Deva osokoliti!… Šta veliš, Devo?
Ali ne dobi odgovora. Deve beše nestalo.
— Ala taj beži od baruta, kao gorsko zverče!… — nasmeja se Zavrzan.
— Ne grdi mi njega!… On je junak na svoju ruku!… — reče Zeka ozbiljno. — Poteže je svršiti njegov posao nego naš!… Šta bismo mi puta zalutali da ne beše njega!… Šta bi se jada desilo da ih on nije sprečio!… Junaštvo je veliko, Zavrzane, otići u Turke i saznati šta oni nameravaju!… Junak kao mi može biti svaki ko ima srca u grudima, ali kao Deva ne može!… Za to se treba roditi!
— Pa ako sam što ružno kazao, oprosti!… Nisam ružno mislio!…
Tutnjava je dolazila sve bliže i bliže… Oštro uvo ratničko već je raspoznavalo topot kopita konjskih… I što se više približavala, sve strašnija bivaše.
Ratnici stojahu bledi i nemi.
Dok ti tek jeknuše svirke i borije, i zvuke njine ponese tiha Sava i odnese ih daleko, daleko…
— Tu su!…
— Budite spremni!… — zagrme Čupić. — Ali, samo u meso!…
Odrešiše se zavoji na kašiklucima, sve se pregleda, sve se udesi…
Turci se pojaviše. Išli su bezbrižno kao u svatove.
— Čekaj!… — reče Čupić. — Kad ti sasvim priđe, onda udri!… Sad neka svaki sebi izabere po jednoga!…
Turci su sve bliže prilazili. Već se mogahu raspoznati lica. Čupić viknu:
— Pali!…
Osu grmljavina kao iz neba. Rodovi se turski prolomiše… Ovde vidiš kako pada čovek, a onamo kako se konj propinje te svaljuje po dvojicu… Puške se opet napuniše…
Ali se Turci povukoše nazad, te se ukloniše ispred vatrenog pozdrava…
Poglavlje 14.1.
Prođe dan i spusti se noć… Turci i ne pokušaše više; čak se i ne pojaviše… Ne ču se ni svirka ni talambas; jedini zvuk sekire što šumu obara.
Čupić s vojvodama pozva sve starešine pred svoj šator i naredi da se svuda postave jake straže, da se postave čak i pored voda, da Turci ne bi zaobišli. Kad starešine odoše da izvrše nalog njegov, on se okrete Jakovu i Milošu:
— Ama šta vi mislite?
— Meni je čudnovato! — reče Jakov.
— Ja se ne bih čudio! — reče Miloš. — Pre bih rekao da oni nisu znali da smo mi ovde, pa su išli bez brige. Ali kad su udarili na vatru, oni se povukoše da se razmisle.
— Tako je — reče Čupić.
I pozva ih u šator da se posavetuju.
Međutim, starešine izvršiše nalog Čupićev, postaviše straže. Duž voda Zeka postavi svoje golaće, ljude koji vide noću kao i danju…
Ostalo polega da se odmara…
Čudno zaista! Ko je ma kad bio u borbi, taj će znati kako se posle borbe slatko spava. Tu se ne brine o postelji; dosta je samo spustiti se na crnu zemlju, na bila ona suva, promrzla ili čak i kaljava…
Pa iako nije bila ni obična čarka a toli borba, opet sve pospa kao poklano. Tamna noć prekri sve svojim plaštom kao guberom, samo su straže i vojvode bile budne.
Ivanko beše na straži kraj Zasavice, nedaleko od samoga šanca. Njegovo mladićko, oštro oko zurilo je da mu ne izmakne nijedna sitnica…
Ali sve beše tiho i mirno… Samo je šaš šuštao, kao da šapuće…
Ivankovo se uvo brzo naviknu na ovaj šušanj, i on sedeći gledaše po pomrčini da mu se ne bi što otelo od pogleda…
Ona ledena, mrtva tišina pade na nj kao stena. Trepavice mu otežaše; ali dečko skoči i stade hodati obalom da bi san razbio.
Najedared mu se učini da neko pliva… On pogleda i ne vide ništa u onome šašu; napreže uvo i uveri se da neko zaista pliva…
On se zagleda opet u pomrčinu i zape pušku…
Čuo je kako voda lagano, vrlo lagano zapljuskuje obalu.
— To je dalga — pomisli on.
I opet se zagleda… U šašu uoči jednu glavu. Htede pružiti pušku, pa gotova posla! Ali se uzdrža videći samo jednoga.
— Što da pucam?… S njim ću ja i bez puške svršiti!…
I skloni se za jedan žbunić što beše kraj obale, pa odatle posmatraše.
Glava se sve više primicala lako, neosetno, da se jedva šaš zaljuljao…
Prikučivši obali, podiže se. Ivanko zinuo od čuda.
To beše Deva.
Čim iziđe na obalu, uputi se žbunu za kojim beše Ivanko. Ovaj stade preda nj.
— Otkud ti? — upita ga.
— Od Turaka. Hoću vojvodama. Jesi me opazio?
— Jesam. Malo te nisam pucao!
— Ha-ha-ha! — nasmeja se Deva. — Mnogo bi se vajdio! Otkad ja gledam tebe!…
Pa prođe pored njega i uputi se Čupićevom šatoru.
Vojvode ne behu pospale. Sedela su sva trojica i premišljaše šta da čine. Kad Deva uđe, svi prenuše.
Otkud ti?… Što si mokar tako? — upita Čupić.
— Od Turaka.
— Od Turaka?! — upitaše začuđeno.
— Jest, upravo iz turskog tabora. Naplivao sam na Zasavicu i dođoh da vam javim šta se kod Turaka radi.
Vojvode skočiše na noge.
— Šta se radi?
— Bruka! Prvi naši meci pamet im poremetiše. Htelo je prsnuti kud koje. Paše su muku imale dok su ih primirili. Išli su sampas, bezbrižno; nisu se nadali ničemu, pa kad osuste vatru, oni premreše. Vele: „Nijedna puška džaba ne puče!…“
— A njihove vojvode? — upita Miloš.
— Sve je to glave pogubilo, počev od vezira. I da ga nije stid, mučno te se ne bi vratio.
— Pa šta sad rade, jesu li se primirili? — pitaše Čupić.
— Tako se čini. Ali je vezir naredio te su postavili jake straže da ne bi bežali…
— Hvala, Devo! — reče Čupić. — Hvala ti na tom dobrom glasu!… Idi, odmori se. Ili, još bolje!… Pričekaj tu!…
Deva izide pred šator da sačeka naloge, a oni zasedoše.
— Ja bih — reče Čupić — poslao čoveka Moleru, da požuri što pre!…
— Vrlo dobro! — reče Jakov.
— Samo, ja ne bih njega slao — dodade Miloš.
— Što? — upitaše obojica.
— Jer nam je ovde potreban. Koji bi od naših ljudi mogao i umeo ovako vešto uhoditi Turke?…
— To imaš pravo!
— Nego, promisli pa nađi koga drugog da pošljemo. Čupić se malo zamisli. Po kratkom ćutanju progovori:
— Imam ja puno pouzdanih ljudi.
— Znam, — reče Jakov — ali treba tu čovek što poznaje staze i bogaze.
— Zar ima boljih od Zekinih ljudi? Šta smeta Nogiću?
— Njega možeš! Poznajem ga! — reče Jakov. — Siguran je kao oštra sablja.
Stojan pozva Devu pa mu reče da ide malo prileći, i da mu pošlje Nogića.
Deva ode. Ne prođe nekoliko trenutaka a dođe Nogić.
— Nogiću! — reče Stojan. — Ako te je majka rodila da nas nešto poslušaš. Od hitrine tvojih nogu mnogo stoji!
— Evo me, Stojane!
— Možeš li se u se pouzdati da odneseš jednu knjigu Petru Moleru?
— Mogu!
— Da ga nađeš, pa gde bio da bio?
— Da ga nađem!
— Dobro! Onda pričekaj!
I Stojan sede i napisa pismo Moleru, Vojvode su ćutale. Kad bi gotov, pruži pismo Nogiću.
— Evo, nosi! Predaj mu u ruke i ostani s njim da mu se nađeš ako što zatreba.
— Dobro, Stojane.
— Sad idi, ali odmah.
— Zbogom!
— Zbogom pošao!
Pošto Nogić izide, Stojan diže oči nada se:
— Da hoće samo bog dati da za vremena stigne knjiga Moleru! Rekao sam mu s koje strane da udari na Turke. Ako to učini, može ih biti i tri stotine hiljada, opet su propali!… Biće telesima zagađena i Sava i Zasavica!…
I kao da im se neki teret skide s duše. Sva trojica gledahu nekako pouzdano u budućnost.
— U šarampov mi ne mogu prodreti da ih je još toliko! — reče Čupić. — Ne bojim ih se ni od Save ni od Zasavice!… Ako je iko pao u klopku, to su oni!…
Pa se okrete i pogleda onu dvojicu:
— Straže su jake. Ne mogu proći, manj ako su muve ili mravi… Ako ste umorni, odmorite se… Sutra… drugi dan, druga i novaka!
Jakov i Miloš pozdraviše se, na odoše u svoje šatore,
Kiša je opet pljuštala, i njene kapljice, što udarahu nekako setno u platna šatorska, uspavaše vojvode…