Deo 2, Poglavlje 1: Pauk
Napolju tužno jauče vetar kroz ogolele grane i kiša sipi… A pomrčina kao u paklu. Po takoj noći ni hajduk ne hodi; niko koga nevolja ne goni neće maći ispod svoga krova; i sami pas traži kakvo bilo sklonište, pa tu ćuti i ne pušta glasa…
Samo jedan čovek tumara po pomrčini. Noga mu kliza po kaljavoj zemlji, on posrće i spotiče se, ali žuri da izvrši zapovest svoga gospodara.
To je bio Marinko. Žurio je po želji Kruškinoj, koji ga baš tad željno očekivaše u svojoj odaji.
— Gdje si, čovječe! — viknu on kako Marinko prekorači prag. — Gdje si?… Čekam te, evo, već dva sahata…
— Evo me, dragi aga… Malo sam se zadržao — odgovori Marinko, smešeći se i skidajući štapom blato s opanaka.
— Jesi ozebao?
— Nisam. Kako sam žurio, i oznojio sam se.
— Sjedi.
— Marinko se, po običaju, veoma pažljivo spusti na jednu stoličicu.
— Ružno vrijeme? — pitaše Turčin.
— Ružno. Kiša iz drveta, iz kamena, što ono onaj kazao. A pomrčina kao testo. Da mi je ko opalio šamar, ne bih mu se mogao odužiti!… Ne vidi se prst pred okom!…
— Hoćeš duhana?
Turčin je pitao više običaja radi, jer je znao da Marinko svakad hoće duvana.
Marinko razvuče lice i maši se pasa tražeći lulu.
Pošto zadimiše, Turčin mu se priže:
— Pa, Mašo, tebe, kanda oni pas htjede danas zaklati?
Marinko mahnu rukom.
— Mahni! Kad me steže za gušu, ja rekoh ispadoše oba oka. Jaki je kao crna zemlja!… Nego, danas nam ne pođe za rukom. Okrete se, ojađenik, narodu pa stade besediti… E, što jest — jest, dragi aga; da to ne beše tvoja volja, i ja bih se zaplakao!
— A narod?
— More, rastuži se!… Beše im žao jednog od prvih ljudi. Baš sam video kako i pop i kmet okretoše glave da sakriju suze. A Šokčanić onde, uza me, reče Popoviću: „Vala greh nam na dušu što obedismo prava zdrava čoveka!“
— Ha-ha-ha-ha! — smejao se Turčin. — A Ivan?
— Kao zapeta puška… Sluša što mu se zapovedi…
Turčin se malo zamisli.
— Mislim nješto — reče posle kratkog ćutanja. — Kako bi bilo da se mi sad okrenemo Aleksi. On je sjetan, neveseo. Da mu odem kući da ga tješim i razgovaram?…
— Nemoj, aga! Ti ga ne poznaješ. Pasja je to sorta! Pre bi od kamena reč izmamio nego od njega!… Bolje je da se mi držimo Ivana. On je čovek puštovan i viđen. Lazar je tvoja senka. On će za tobom i u vatru i u vodu. A Ivan mu je otac, a otac voli svoje dete, on će za njega sve činiti…
Turčin se diže i hodaše zamišljeno preko odaje. Najedanput stade i okrete se Marinku.
— Ti znaš šta ja hoću? — reče.
— Znam, dragi aga.
— Pa, de! Reci mi tvoj plan!…
— E, evo ti Crne Bare! Znam je kao svoju kuću! Počev od kmeta i popa, bila je to jedna duša. Samo sam ja odvajao svuda. Moja je duša volela samo vas, Turke, pa su me zbog toga svi mrzeli. Ako dvojica razgovaraju, pa me smotre da im se priključujem, oni ućute. Zvali su me: ulizicom, izrodom, izmetom, Turčinom, i… bog bi ih znao kakvim me imenima ne nazivaše! I… ja sam ti muke mučio! Ako sam hteo što saznati, hvatao sam žene i decu da mi kažu…
Turčin posta nestrpljiv. On mahnu rukom i preseče ga:
— Dobro, dobro! Nemoj mi pričati! Ja hoću da znam kako sad stvar stoji. Tvoj plan! Tvoj plan mi kaži!
— Sad? dobro! Od onoga dana kad sam ja Stanka ocrnio, i kako se našla ona kesica što smo je ja i Lazar zakopali, od onoga je dana sve kako se samo poželeti može: sve pljuje na kuću Aleksinu.
— Pa zar onda ne bi bilo dobro da ja oko Alekse…
— Ne bi.
— Što?
— Prvo, kao što rekoh, neće ništa vajditi, a drugo, svet se već odbio od njega. Ako ga ti budeš prizivao, odbiće se sasvim.
— Na to ja i hoću! — reče Turčin.
— To ne valja!
— Ne valja?!
— Ne valja! Ne valja! Drži se ti Ivana. Njemu ti idi i dozivaj ga. Prvi koji će na njega posumnjati biće pop. On će povući kmeta i još neke, i počeće revati protiv njega. Ama, nije ti ni Ivan tikva bez korena, ima i on svojih ljudi… I tek jednog dana vidiš a Crna Bara se pocepala, jednu stranu vodi pop, a drugu Ivan. Pop će Ivanu reći da je turska ulizica, a Ivan popu da je lopovski jatak.
Turčinu zaigra srce od radosti. On vide već živu, ostvarenu sliku pred očima. I zagrli Marinka.
— Alal ti vjera, sokole! Ti govoriš tako mudro da bi mogao pašovati s takom pameću!…
Marinko mu poljubi skut i ruku.
— Hvala, dragi aga! To što mi reče volim nego nebrojeno blago. Nego…
— Šta? Šta želiš?… Išti!…
— Ne želim ništa, ali još ti nisam sve kazao.
— Govori! — reče Turčin.
— Lazar hoće da se ženi.
— Znam.
— Sevića devojkom.
— I to znam.
— Ta devojka mora za njega poći!
— Ama, ti mi reče da su se Lazar i Stanko baš zbog nje zavadili, i to stoga što ona voli Stanka.
— Pa?
— Hoće li ona htjeti poći za Lazara?
— A ko nju pita? Pitaju li mrtvaca hoće li u groblje? Mi moramo nastati da se oni uzmu! — reče Marinko.
— A što se oni moraju uzeti?
— Moraju! Ivan je već tvoj, a tada će i Sević biti tvoj. To su već dva jaka čoveka u Crnoj Bari. Više će vrediti dvojica nego jedan. A posle, Lazar ti je na sindžiru. Šta hoćeš učiniće; a Lazar je dobro pseto, vredi mu biti gosa!…
Turčin raširio zenice pa netrenimice gleda u Marinka.
A Marinko nastavlja:
— Eto, to je plan… Ivan će povući za sobom Popoviće, Sević Beljiće, Beljići Šokčaniće… Pogledaš: preko polovinu Crne Bare biće tvoje… Onda sudi kako znaš! Ti ćeš biti i bog i pobožje!…
— Marinko! Brate!… Čovječe! Reci šta hoćeš!…
— Ne tražim ništa, samo tvoje bratstvo! I hoću da me Turci znaju i prizivaju!…
— Sve što hoćeš učiniće Sulja za te!
— Hvala ti! Nego… još moj plan nije gotov!
— Šta još misliš?!…
— Šta mislim! Šta ja još ne mislim od onoga dana kad sam te onako okunjena video!… Da mi je… da mi je…
Nešto šušnu pod prozorom… Kao da se neko nakašlja…
Marinko preblede i reč mu zasta u grlu. I Kruška stajaše preneražen, ali brzo dođe k sebi te polete vratima.
— Meho! Aso! Ibro!… Brzo napolje! Vidite tko je tamo!…
Momci istrčaše u pomrčinu.
Ali pomrčina kao testo. Obilaziše oko hana — nigde nikog.
— Dalje! Dalje! — vikao je Turčin. — Njetko jest! Potraži! Potraži!…
Momci su tumarali po pomrčini, ali se ništa ne ču sem vetra.
— Nema nikoga?
— Nikoga! — rekoše.
Kruška se vrati u odaju, vukući Marinka za sobom. On htede nastaviti započeti razgovor. htede se još naslađivati onom milinom koja ga beše obujmila pri priči Marinkovoj, ali — zalud! Sve prođe, sve se razbi kao sapunski mehur… Činilo mu se da mu neko iza leđa stoji… vidi mu senku…
Tek opet se nastavi razgovor. Ali se govorilo hladno. Marinko beše bled kao smrt, govorio je preplašeno i zverao u prozor…
— Ne plaši se, čovječe!
— Ne plašim se.
— Vidjeo si, nejma nikog. Nego… šta si ono još htjeo?… Šta si ono uzviknuo: „da mi je!“
Marinko ga pogleda dugim, značajnim pogledom.
— Drugi put, dragi aga, drugi put!
— Ama sad hoću!
— Nemoj! Bolje drugi put!
— Ama reci mi: koga si još mislio zavaditi?… Šta si se uplašio? Meho! Daj donesi Marinku malo rakije, neka čovjek dušu prihvati! Na, puši!
Marinko zapali lulu i srknu malo rakije.
— Pij!
— Neka, dosta je.
— Ta nije! Pij, čoveče!
— Ne mogu više. A kad me pitaš, kazaću ti! Meni se čini da ćemo moći popa i kmeta zavaditi!
— Kako?!
— Ne pitaj me dalje! Evo ti velim: pošao sam tvojim tragom! I neću se pred tobom obrukati, ma me glave stalo!… Meni je stalo za tim da mi ti veruješ! Volim tvoju ljubav nego ljubav sina svoga!…
— Ama kako ćeš to učiniti?
— Kad ti kažem da ću učiniti — učiniću! Ne brini! Zavadiću ih onako isto kao što ti zavadi…
Opet nešto šušnu. Ču se čak i topot hoda čovečjeg…
Turčin izlete napolje. Istrčaše i panduri. Trčaše, tumaraše, zavirivaše u svaki tukar — nigde nikoga!
Turčin je psovao, vikao, pretio svima čudima. Marinko je ćutao oborene glave.
Onda se diže.
— Kuda ćeš? — upita Turčin.
— Kući.
— Zar po ovoj pomrčini?
— Moram. Ako me vide s tobom, sve će propasti. Mi se ne smemo više ovako lepo razgovarati. Još me i izgrdi pred seljacima, neka čuju!… A sad: laku noć!
— Laku noć! — reče Turčin i vrati se u odaju…
Marinko je žurnim koracima hitao kući.
Taman je zamicao u šumu, a iza jednog panja, nedaleko od hana, diže se čovek. Popreti za njim rukom, pa reče:
— Od tvoje mreže, pauče, načinićemo ti ličinu! Idi, idi!…
Taj čovek bio je Deva.