Deo 1, Poglavlje 3: Jarani
Aleksa Aleksić i Ivan Miraždžić bili su susedi. To su bili prvaci među seljacima. Iz mladosti dobri drugovi, pa su to ostali i pod starost kao domaćini u domovima svojim. Kao što im kuće gledahu jedna u drugu, tako se i ove starine nikad ne razdvajahu.
Obe kuće pune naroda i berićeta. Od vajkada bili su u pozajmenici. Letinu su sabirali jedan drugom zajednički. Nije hteo Ivan gutljaj rakije bez Alekse popiti, niti Aleksa bez njega. Ako je veselje u kući Aleksinoj, Ivan je domaćin, a ako u Ivanovoj, tamo je Aleksa. Radost, žalost, zlo, dobro, delili su zajednički.
Pazili se oni, pa im se i deca pazila. Ivan je imao tri sina i jednu kćer, Aleksa samo četiri sina. Podesilo se nekako te je Aleksin Stanko parnjak Ivanovom Lazaru.
Rasli u ljubavi, pa se zapazili; rasli u dobru, pa odrasli ojačani, viti i stasiti. Dika ti je bilo pogledati!
Stanko crnomanjast, Lazar riđ; Stanko blag kao mleko materino, Lazar bujan kao prolećna travka; Stanko umiljat kao malo jagnje, Lazar već naprasitiji; Stanko je ovlaš primao i lako praštao uvrede, a Lazar jedva mogaše otrpeti i svoga roditelja.
Ali, pazili su se. Od milosti zvahu jedan drugog „jaranom“.
Bili su najbolji momci u Crnoj Bari.
Ko obori Lazara, neće Stanka; ko nadskoči Stavku, neće Lazaru; ko odbaci kamena Lazaru, neće Stanku; a već sva je Crna Bara znala da je Stanko najbolji nišandžija.
Ali… đavo ga znao!… Kao da je neka premaglavica!… Oba se pobratima zagledaše u jednu devojku!
Bila je to Jelica Sevića. Grom devojka! Bila je to lepota, ali ne gospodska nego junačka lepota. Što ono pesma peva „struk momački, pogled devojački“. Oko bi joj goru zapalilo. Da uprti četiri momka kao četiri snopa, pa da ih nosi preko sela!… A što se rada tiče, o njemu se pričalo. Nije ona samo radila, ona je izmišljala nove i nove lepote u šarama, pa su se u Sevića dom sticale žene i devojke da uzmu prepočetke od njenih radova.
Dva momka a jedna devojka! Baš nije pravo!… Morao se tu neki vrag izleći!…
Bilo u kolu, bilo da iz kola idu, Stanko i Lazar su uz Jelicu. Ona ih gleda obojicu. Oba iz dobrih domova, oba dobri momci… nije znala na koju će stranu!… Pa, opet, Stankove crne oči osvojiše. Zagleda se cura u njih, a njihov sjaj pomuti joj pamet… Stade radije gledati Stanka nego Lazara…
Ono, istina, ona to ne reče nikome, ali Lazar opazi. I ne da se to sakriti od oka koje motri! Čovek i steže srce, i kruti se, ali ga samo oko odaje… Pogled mu se nehotice zaustavlja na svome koga voli; obrazi rumene, a on i ne zna. Ta, samo srce lupa i gurka ga napred k njemu!
I kad to smotri Lazar, a u njemu se nešto poremeti… On je dotle voleo Stanka više nego oba brata; a otada Stanko mu poče izlaziti iz volje. I što se Stanko više družio sa Jelicom, on ga je više mrzeo. A kad se ovaj poče i šaliti, on ga omrznu sasvim… Sklanjao se od njega; bežao je da na senku njegovu ne stane; a kad je baš morao progovoriti s njim, govorio je preko srca i ljutio se bez uzroka. Više u njemu nije gledao jarana nego krvnog dušmanina…
Stanko to ne opazi. On i nije mogao ništa opaziti. Njegove su oči bile zatvorene za sve, samo ne za Jelicu. On je video samo nju, njenu dugu, smeđu kosu, njene grahoraste oči, njeno rumeno lice… Ona mu je bila san i java, on je samo o njoj mislio… Tako su prolazili dani… Kao zlikovac svoj zločin, tako je Stanko krio svoju ljubav. Nije puštao ni zračka svetlosti da padne na dušu njegovu, da je osvetli… I mislio je: niko o tome ne zna! A osećao je da se mora nekome poveriti; morao je imati nekoga s kim bi mogao o tom govoriti da bi mu duši laknulo.
I naumi da sve kaže Lazaru.
I, baš na Ilijindan, oko velike ručanice, srete se s njim u šumi.
— Jarane! — reče.
Lazaru pade mraz na obraz, ali mu ne bi na ino. On se odazva.
— Akobogda?
— U šumu!
— Da ti kažem nešto!
Lazar stade.
On mu priđe bliže i, posle običnog pozdrava, reče:
— Mnogo sam premišljao da li da ti kažem, da najposle velim ako njemu neću, ja kome ću.
— A šta to? — upita Lazar preko srca.
I Stanko mu se ispovedi. Iznese mu dušu i srce kao na dlanu. Još ga zamoli da on pomene njegovoj snasi, Mari, ne bi li ona materi kazala!
— Stid me, jarane!… Stid, boga mi! Ne bih ja to smeo kazati, pa da me kolješ!… A ti smeš!… I onda, jarane, ako milostivi bog što da, ti si pobratim!… Tako smo rekli!
Lazar se menjao u licu. Gorela mu je crna zemlja pod nogama…
— Hoćeš li, jarane?
On nešto promumla kroz zube, pa okrete leđa i pođe.
— Pa stani malo, da razgovaramo! — reče Stanko.
— Moram odneti marvi pomam!
— E, dobro! Ali, u kolu da se nađemo!
Lazar već beše odmakao. Kao da su ga munje šibale… Dah mu se zaustavljao. On oseti da ga pamet ostavlja; nekakav mrak pade mu na oči. Sama ga duša zaboli, a srce da mu iskoči iz grudi… Kadar je bio na četu udariti…
Iza jednog grma prema njemu pojavi se čovek. Kako ga muke behu obuzele, on ga nije čestito ni video a toli poznao.
Čovek taj beše Marinko.
On priđe bliže.
— Lazo, rode, — reče smeškajući se — šta radiš?
— Ništa, čiča-Marinko, — reče on, trudeći se da se pokaže miran.
— Što si tako pomrkao, kao da su ti svi po kući pobijeni?
— Ko, zar ja? — upita Lazar i nasmeja se.
Marinko upilji u njega.
— A… ne varaj, sinak!… Ti, jest… Da nije koja curica zamakla za oko?…
— Jok! — reče Lazar i poče kriti oči.
— Ha!… ha!… ha!… Znam!… Jelica Miloševa!
Lazar sagao glavu i ćuti.
— Nego, tu i tvoj jaran obleće, a?
U Lazaru poče da vri…
— Bogami, sinko, ne daj mu da te izbije iz sedla!… Upustiti onaku priliku grehota je!
Lazaru već nabrekle žile na slepim očima.
— I, kao bajagi, šta je on bolji od tebe!… U gazdaluku nije, lepši nije, stasitiji nije!… Što baš on da je uzme?
Lazaru se svrteše suze u očima. Stari lisac smotri to, na kao pas kad trag nanjuši… i on, po prvim znacima, potera odmah dalje. Video je da je u žicu darnuo.
— Bogami, jest!… Šta mi je i to: jednako popuštati!… Lepo, bogami! Svakom ejvala, osta glava ćelava!… Ja, slave mi, ne bih dao! Da je što drugo, pa hajd’… Ali take se stvari čoveku glave meću!… Zapamti, glave se meću!
— Pa šta da radim? — upita Lazar, videći da Marinko sve zna.
— Ja bih činio sve, samo da ona ne bude njegova! E, moj sinko!… Još si ti žut oko kljuna, na ništa ne znaš!… A znaš li ti šta bih ja ovako sed uradio?
— Šta?
— Ja… ja bih ga ubio!…
Lazaru sevnuše oči… Marinko je darnuo gde treba.
I to smotri oštro oko njegovo.
— Ubio? — upita Lazar.
— Ubio!
— A sud?
— Za sve je drugo lako, samo kad on nije tu! A sinu Ivana Miraždžića još je lakše!… Nego, primiri se! Mlad si ti još, moj sinko!… To bih uradio ja, ovako mator; a ti si nastao tek da živiš, ti nemoj!… Šta mi je to: devojka?!… Taki momak od onakog oca i iz svake kuće… može naći na svaki nokat po curu!… Zbogom, Lazo sinko, zbogom! — reče Marinko.
Pa ga potapša po plećima, okrete se i ode najlak. A duša mu se smeškala:
— Ovaj je pečen! — zašaputao je on. —Ja sam podstakao ugarke… biće vruća mesa!… Jedva jedanput!… Ili će on ubiti Stanka ili, ako to ne učini, Stanko će ubiti njega! To znam utvrdo!… Ovo je kavgadžija, a ono je delija: udariće sila na silu!… Moj Sulja mi već više ne može reći: ti pušiš džaba moj duvan!… Evo mu i beza i makaza, pa neka reže kako mu je drago!… I, pun zadovoljstva, ode niz dubravu…