Deo 1, Poglavlje 9
Jednoga dana sabra Aristotel stotinu dečka, Aleksandrovih vršnjaka, u želji da mu ispita sudbinu, pa pred jedne postavi Aleksandra za vojvodu, a pred druge nekoga Ptolomeja, dečka, sina Afarksada, Filipovog vojvode, pa im naredi da se u Filipovom dvorištu biju. Deca uzeše štapove i počeše boj: kad koga okrvave, on kao pobeđen ispada iz borbe. Aleksandar, boreći se bolje od svih, svima odole, i sva ga deca kao cara proslaviše. Gledaše sve to divni Aristotel, učitelj njegov, pa se divljaše i govoraše: „Blagočastivom čoveku i bogovi i đavoli pomažu, a zločestom ni njegovi najbliži.“ Pa reče Aleksandru: „Ako postaneš car na zemlji, kakvo ćeš dobro učiniti svome učitelju?“ Odvrati mu Aleksandar: „Veleumnom čoveku se ne pristoji pre vremena obećavati; ali, ako se ja uzvisim, i ti ćeš sa mnom veliki postati: jer se loza ne pripliće uz udaljena drveta, pa ma ona i visoka bila već uz najbliža, pa i manja bila. Tako isto i car: velike ljude ceni po dostojanstvu, ali svoje bliske više ljubi.“
Aleksandar je imao običaj ići Aristotelu na učenje do obeda, a uveče Nehtenavu na učenje volšebne veštine, od koga je naučio nebesna kruženja, dvanaest nebesnih zverova (životnih) i sedam planeta, nauči sunce i mesec, i akinos, sikronos, afrodit, i ermis i iru; sve je to bilo i nacrtano po redu na dasci. Videći to, Aleksandar reče svome didaskalu1: „Reci mi, učitelju, kako ti znaš stvari velikog božjeg promisla, i kako se one uopšte objaviše zemnom čoveku?“ A ovaj mu odgovori: „Nepoznato mi je kako sam ja saznao nepoznati i nedostižni božji promisao, i kakvom sudbinom se to objavi čovečjem rodu da se tvorac od svoje tvari poznaje.“ A Aleksandar mu gnevno reče: „Ti sve to znaš, o Nehtenave! A znaš li smrt svoju, i kakva će ti ona biti?“ A ovaj mu reče: „Znam dobro, i nauka me moja uči da ću od čeda svoga biti ubijen!“ Aleksandar mu to ne poverova, već ga rinu sa visokog regetonskog kamena, blizu carske sudnice, rekavši mu: „E tu si pogrešio, majstore.“ A Nehtenav, padnuv, izusti jedva čujnim glasom: „Ni to mi se, sine moj Aleksandre, ne sakri: niko to ne zna sem tvoje majke Olimpijade, a i ti danas saznade. Ja, sine moj Aleksandre, odlazim u ad, u dubinu zemlje, gde su od velikoga Savaot-boga poslani svi jelinski bogovi.“ I to rekavši, umre egipatski car. A kad to ču, Aleksandra obuze velika žalost; diže ga na rame i odnese majci svojoj Olimpijadi. Užasnu se ona i zavapi: „Šta je to, sine moj?“ On joj ispriča sve kako je bilo, pa upita majku svoju da li je istina da mu je on otac. Ona mu priznade i reče celu istinu. I plačući mnogo i teško, narediše da ga pokopaju. Ništa od toga Filip ne saznade.
Napomene
- Didaskal, učitelj.