Deo 3, Poglavlje 29
A Filip, Aleksandrov vrač, raspori živu mazgu i metu Aleksandra u nju da sedne. Uredivši sva zemaljska carstva i gospodstva, držeći za ruke Olimpijadu, mater svoju, i caricu Roksandu, prizvavši sebi Ptolomeja i Filona, reče: „Ljubima, i slatka, i rođena braćo moja, Ptolomeju i Filonu, ženu moju vam i mater danas predajem da njih, sećajući se moje srdačne prema vama ljubavi, pošteno do smrti sačuvate i makedonska carstva dobro uredite. Moje telo u Aleksandriji ukopajte; mene ćete videti opet kad mrtvi iz grobova ustanu. I da znate da će posle mnogih godina Persijani ovladati Makedonijom, kao što mi danas Persijom vladamo.“ Pa uzevši Roksandu u ruke, slatko je ljubljaše govoreći: „Darijeva ćerko i moja mila dušo, i srce i svetlosti očiju mojih, carice celog sveta, Roksando! Znaš li, otkako me sudbina moja priveza k tebi, toliko sam ljubavi k tebi osećao koliko nijedan drugi muž svojoj ženi, kao što si i ti meni sačuvala svoju ljubav i čast kako nijedna druga žena svome mužu. Znaj da se danas naša ljubav ima rastrgnuti jer ja idem na nepovratni put, na mesto koje mi je po zasluzi određeno. Ostaj zbogom, Roksando, ljubavi moja!“, pa je poljubi i otpusti. Pa pozva svu vlastelu na oproštaj, i sa svima po redu poljubivši se, plačući im reče: „O ljubimi i mili moji makedonski vitezovi, i drugi razni narodi! Drugoga Aleksandra više nećete naći!“ Pa naredi: „Dovedite mi velikoga moga Dučipala1!“ Privedoše mu Dučipala, koji, videći da Aleksandar umire, zavrišta, žalostivo zarza, kopajući zemlju nogama i ližući Aleksandrov odar. Aleksandar ga uhvati za grivu i reče: „O mili moj konju Dučipale, neće te već više drugi Aleksandar pojahati!“ Pa spazivši tu i onog Vrineuša, reče mu: „Ljubimi moj Vrineušu, zar ne znaš kolika sam ti dobra učinio? Zašto si mi zlim dobro vratio, zašto si me zapojio otrovanim jedom? Neka je proklet gospodar koji hrani ubicu i bludnika gospodareve kuće; proklet da je ko čuva izdajnika: ubi rđu, da se zlo preseče.“ Tad skoči Dučipal, dohvati Vrineuša za vrat, pritište ga na zemlju i do smrti izgazi svojim nogama. Videći to, Aleksandar reče: „Ispij, brate Vrineušu, čašu kojom si mene prislužio!“ A Ptolomej naredi da ga iseku i psima bace.
Obazrevši se na svoju vlastelu, poklimavši glavom, žalno zaplakav se, reče im: „O dragi moji svega sveta carevi, i svi vitezovi i drugi vojnici, svu vaseljenu zauzesmo, sve krajeve zemlje videsmo i visinu nebesku poznasmo, i dubinu morsku shvatismo, ali ne mogosmo pobeći od gorkog, iznenadnog srpa smrti. Gledate me kako umirem, želite da mi pomognete, ali ne možete. Jer ja idem, idem tamo gde su svi koji su od iskona pomrli. Ostajte mi zbogom, pominjite me do smrti svoje, jer ćemo se opet videti kad mrtvi iz grobova ustanu na strašno sudilište!“
I to rekavši, umre silni car Aleksandar, u zemlji zvanoj Gersami, u haldejskoj državi, blizu Egipta,2 u sirskom međurečju, na reci Kilu, na mestu gde je prekrasni Josif sedam žitnica faraonu sagradio. I velika se žalost i plač učiniše, kakve nikad niko ne ču ranije. Uzeše mu telo i s čašću u Aleksandriju ponesoše. Plakala je carica Olimpijada i Roksanda, žena njegova, naricali i carevi i knezovi i svi narodi: „Žene i deco, plačite i vi svi s nama.“ Roksanda razdra krzno, do zemlje kose rasplete, pa plačući Aleksandru, kao da je živ, govoraše: „O Aleksandre, svega sveta care, silni gospodine, zar si mi neprijatelj bio kad me u tuđini ostavljaš? Sam kao sunce, sa suncem zađe. O zemljo, i sunce, i gore, i bregovi, i more, i divna plodonosna drveta, plačite danas sa mnom zajedno, istočite istočnik suza iz očiju mojih, i jezero napunite, napojte goru pelenovu, goru za mene otrovnu!“ Pa rekavši to, naredi svima da izađu napolje, sama sede pored Aleksandra, ljubljaše ga kao da je živ, govoreći mu: „Aleksandre, makedonski care, makedonsko sunce! Ako danas umrem, neću se odvojiti od tebe, milo sunce moje“, pa rekavši to, uze Aleksandrov nož, pa legavši na nj, probode se nad Aleksandrom.4
A Ptolomej i Filon podigoše velik i visok stub nasred grada Aleksandrije, i na nj položiše u zlatnom kovčegu telo cara Aleksandra i Roksande, gde i dandanas stoje3. Njegove velmože i knezovi otidoše svaki u svoju zemlju; Aleksandrija pripade Ptolomeju da u njoj gospoduje. Posle Aleksandrove smrti sva se njegova zemlja razdeli na četiri stotine carstava. I nikome, o čoveče, nije ovaj svet dan zauvek, pa se čuvaj da ne zameniš trud za pokoj! Stvoritelju bogu našem slava vo veki vekov, amin!
Napomene
- Po Plutarhu, konj Aleksandrov Bucefal (Bukeval) uginuo je od starosti još za vreme Aleksandrova boravka u Indiji. Za uspomenu na njega — kaže Plutarh — Aleksandar je osnovao na reci Hidaspu (Indija) grad i dao mu ime Bukefalija.
- Aleksandar je u stvari umro u Vavilonu 323.
- U stvari Roksandu je četrnaest godina posle Aleksandrove smrti, zajedno sa njenim sinom, ubio Kasandar, sin Aleksandrovog vojskovođe Antipatra, i makedonski vladar.
- Misli se da je Aleksandar sahranjen u Aleksandriji, ali njegov grob ni do danas nije pronađen.