Deo 3, Poglavlje 4
I tako naredi vojsci da se pripravi za borbu; popisa vojsku svoju i nađe šest hiljada hiljada. Napisa pismo Filonu u Persiju koga beše ostavio da čuva Roksandu i da vlada Persijom: „Aleksandar, car carevima, milome svome i dragome Filonu vojvodi. Neka ti je na znanje da smo svu zemlju zauzeli i zdravi stigli do Indije, i da sad prema Poru, indijskom caru, stojimo. Čim ovo pismo primiš, tog časa sa svom zapadnom vojskom kreni otuda na Indiju, i izvesti me da bih i ja odovud na nju pošao.“
I tako Aleksandar na boj sa Porom pođe, pa kad vojske stadoše jedna prema drugoj, Por pusti prvo deset hiljada lavova; Aleksandar pusti na njih hiljadu neukih bivola; lavovi se s njima sudariše pa se opet u svoju vojsku vratiše. Aleksandar razdeli svoju vojsku na tri dela pa pođe u boj; i Por podeli svoju vojsku na tri dela, pa pođe u bitku oglasivši se velikim glasnim trubama. Sudariše se vojske i od jutra do noći na jednom mestu tukoše se. Tad se Por vrati u svoj oko. Porovih ljudi tu izgibe sedamdeset hiljada, Aleksandrovih trideset pet hiljada, a od Makedonjana pet stotina. Videvši to, Por uđe u svoju vojsku i, prizvavši sve, reče im: „Velmože i satrapi indijski! Eto se pobismo s Makedonjanima i mnoge izgubismo! Šta sad da radimo?“ A oni mu rekoše: „Veliki care, ne šalji više ljude u boj, već spremi velike slonove i divlje lavove.“ Por dovede sto hiljada slonova, načini na njima drvene kule i u svaku kulu metu po dvadeset oružanih ljudi pa pusti na Aleksandrovu vojsku.
Aleksandar pođe na njih sa dvesta hiljada pešaka, kojima naredi da na noge vežu praporce, i da slonove seku po nogama. Slonovi, koji dotle nisu čuli zvek praporaca, poplašiše se i pobegoše. I tu Aleksandar ubi četiri stotine hiljada Porovih ljudi, a od Aleksandrovih pogibe šest hiljada. Tada Por uze svoju vojsku i lađama preveze preko reke Alefiona1:na jednoj strani reke stajaše Por, na drugoj Aleksandar.
Tad iz Persije stiže Filon sa svom vojskom, sa hiljadu hiljada oružanih ljudi i sto hiljada ugojenih (zobnih) konja, sa hiljadu hiljada kamila natovarenih svim što je potrebno; donese mu dragocenu dijademu i skupocenu mitru od carice Roksande, i tisuću tovara zlata za hranu i troškove. Tada Filon reče Aleksandru: „Mili moj gospodine, svim carevima care, veliki honkijare i anasare Aleksandre! Nije ti potrebno da odugovlačiš borbu sa Porom; na njega ćemo, nejakog, nehrabrog, neiskusnog hitro napasti i ubiti ga!“ Aleksandar je zbog dolaska Filonova bio vrlo radostan; Makedonjani se, kad videše dolazak, silno ohrabriše, a Indijce strah veliki obuze. Tad Filon reče Aleksandru: „Što Por duže prema nama stoji, vojska mu se sve više hrabri; pusti ti mene, sa mojom odmornom vojskom, na njega.“ A Aleksandar mu reče: „Silna je vojska u Pora, bezbrojna, i za konjske noge je reka ova neprelazna.“ Filon reče: „Makedonske desnice su nepokolebime, za makedonske konje, tvojom srećom, nema prepona; njima ne smetaju ni planine, ni reke, ni šume. Ne dolikuje tebi da se s Porom biješ, jer su tebi podložni mnogi carevi takvi kakav je on; meni je dostojno biti se s njim, ne tebi. Ja sam takmac njemu, jer je on car Indijcima, a ja Persiji gospodar tvojom milošću — a persijsko carstvo se takmičilo s indijskim.“ A Aleksandar ga upita: „Kako ćeš reku preći?“ „Videćeš“, odgovori Filon. I tada mu Aleksandar dade tisuću tisuća vojnika, a drugu tisuću tisuća zadrži sebi.
Tad Filon naredi konjanicima da svaki uzme iza sebe na konja po jednoga pešaka sa mačem i štitom. Kad Porova vojska poče ručak, polete Filon odjednom sa svom svojom vojskom u reku, isteraše je iz korita u polje; mnogi prednji se ukvasiše, a zadnji kao po suvu pređoše; pešaci tad s konja siđoše i na indijanski logor udariše, i veliku seču prirediše. Aleksandar se zadivi Filonovoj dosetljivosti i hrabrosti, pa i sam učini isto tako i pređe reku. Indijani su se mnogo borili, pa ipak počeše bežati; Aleksandrova vojska pristizaše, mnoge ubi, a mnoge žive pohvata. I tu od Porove vojske bi ubijeno hiljadu hiljada, a od Aleksandrove tri hiljade i osam stotina. Por je plačući bežao i govorio: „Teško meni nesrećnome, kako silni propadoše, a nemoćni se dočepaše snage! Kako makedonski os Darijevu silu pobedi i u moje se kose kao čičak uvi i snagu moju razruši!“ Aleksandar se smesti u Porov logor i posla vojsku da pljačka, a Por, došav u svoj prestoni grad Indipolj, posla okolnim narodima ovo pismo: „Neka vam je znano, drugovi moji i braćo moja, da Aleksandar, makedonski car, zauze svu zemlju, ubi cara Darija, do nas dođe i mene dvaput razbi i silu moju silom slomi, pa sad, prešavši s vojskom reku Alfion, zemlju moju pleni. Molim vas zato da mi u pomoć dođete, jer, ako mene ubije, svi vi pred njim se ne možete održati.“ Čuvši to narodi na severnoj strani, svi k Poru u pomoć dođoše, šest tisuća tisuća, i Porovih četiri tisuće tisuća. I Aleksandrovih je bilo deset tisuća tisuća. I obe strane se u boj spremiše i jedna prema drugoj staše.
Napomene
- Alfion, prema pismima samog Aleksandra, makedonska i indijska vojska se sukobila na reci Hidaspu.