Deo 3, Poglavlje 3
Veliki indijski car Por okupi svu svoju silnu vojsku, popisa je i nađe da ima pedeset tisuća i deset hiljada lavova obučenih za borbu. Čuvši za ovu bezbrojnu Porovu silu, Makedonjani i drugi narodi žestoko se preplašiše, pa dođoše na lukavu misao da Aleksandra Poru izdadu, a svoj život da izmole pa da pobegnu. Vojvoda Aleksandrov Ptolomej ču to pa reče Aleksandru. Tad Aleksandar skupi svu svoju vojsku pa im reče: „O dragi moji i velemožni Makedonjani i svih naroda najbolji pošteni vitezi! Kako se to vi, koji ste ceo svet osvojili svojim silnim desnicama, sad uplašiste od lenih i nehrabrih Indijana? Ne mogu oni nas tako progutati kako se to vama čini. A ako sam vam ja omrznuo, ubite me vi sami. Ako će vam Por štogod bolje učiniti, ja ću sam, vašega dobra radi, poći Poru. Ali znajte, Makedonjani, ako Aleksandra izgubite, Makedonije više nećete videti, već ćete biti roblje svim narodima i u tuđoj zemlji svi ćete pomreti. Bili ste i u oca moga Filipa bolji od svih naroda, pa zato sada sa mnom carujete. Meni je dosta tri lakta zemlje, ali ćete vi izgubiti svu zemlju, jer bez mene njome carovati ne možete. I znajte, ako meni danas budete neverni, do kraja godine će sve gospodstvo vaše pasti pod Persijane, vas će sve do poslednjeg pobiti i vašu očevinu uzeti. Ja ću sam poći u borbu sa Porom. Ako ga ubijem, ja sam osvojio svu zemlju, a ne vi; a ako on mene ubije, pobiće i sve vas.“ Kad to Makedonjani čuše, mnogo se rasplakaše pa rekoše Aleksandru: „Veliki naš care, bolje nam je svima umreti s tobom, nego bez tebe živeti. Nismo se mi prema tebi neverni pokazali, već ovi neverni i nehrabri Persi; oni su Indijanima susedi pa su hteli da nas poplaše. Ali Indijani nas dobro poznaju još otkako su Dariju u pomoć išli.“ Tad se Aleksandar naljuti na Persijance i naredi da ih obuku u ženske haljine i da na glavama nose ženska pokrivala.