Deo 2, Poglavlje 2
I tako Aleksandar ode na Egipat, a Egipćani se pripremahu za borbu, ne hoteći se predati. Aleksandar naredi vojsci da snažno napadne grad. U to vreme beše velika sunčana pripeka i znoj oblivaše vojsku, a blizu Egipta bilo je veliko, bistro i vrlo hladno jezero. Aleksandar, obrvan velikom žegom, htede se rashladiti pa se okupa u jezeru; ali silna vodena studen izvuče prirodnu toplotu njegova tela i on pade u veliku bolest, što u celoj vojsci izazva strah i žalost. A Egipćani, čuvši za njegovu bolest, lukavo jedno pismo potajno poslaše Aleksandrovu lekaru Filipu: „Veliki vraču Filipe, ako Aleksandra tajnim vračebnim otrovnim biljem umoriš, celom Egiptu car ćeš postati.“ A Filip, pročitavši pismo, mnogo se nasmeja, iscepa ga i otpisa im ovako: „O bezumni i nesmisleni egipćanski magarci! Kad bih carstvo poželeo, moj gospodin Aleksandar dao bi mi drugo, veće od vašega, od onih carstava koja je mačem svojim osvojio. Sve sam ja to prezreo, jer više volim imati Aleksandra nego sva zemaljska blaga, jer je ceo svet nedostojan jedne vlasi koja iz kose njegove ispadne. Neka vam je znano da je Aleksandar zdrav, nego se samo pretvara da bi otkrio neverstvo vaše; sutra ćete ga, zdrava i vesela, videti kako jaše na velikom konju.“ Pročitavši ovo pismo, Egipćani se uplašiše pa drugo, tajno, Aleksandru napisaše: „Znaj veliki care, da tvoj lekar, Filip, hoće da te zapoji čarobnim biljem i da te umori zbog svoje nevernosti: jer znaj, on ti je neveran.“ Pismo odnesoše Antiohu, a Antioh Aleksandru; Aleksandar ga pročita i zadrža u ruci. U taj čas uđe vrač Filip, noseći pun putir rastopljena bilja pa reče caru: „Ustani, Aleksandre, popij ovo bilje, i izlečićeš se od bolesti koja te muči.“ Aleksandar ustade, pa uzevši putir u ruku i zahvalivši se, reče: „Dragi moj Filipe, teško mi je ovo piti.“ A Filip reče: „Pij, care, ne boj se; biće ti korisno i izlečićeš se!“ A car ga upita: „Daješ li ti ovo meni za moju korist?“ A vrač Filip, shvativši carevu sumnju, uze putir iz carevih ruku i ispi polovinu. Videći to, car reče: „Iz tvoje ruke i smrt mi je slatka“, pa uze putir i ispi do dna, pa dade Filipu ono pismo1. Čitajući ga, zamaha glavom i zaplaka: „O veliki care Aleksandre, o tvojoj glavi vise svi carevi zemaljski! Kad bih ja to zahteo učiniti, smrću tvojom sva bi se vaseljena uskolebala. Niti je ceo svet vredan jedne vlasi što iz kose tvoje ispadne. Pa kad bih tebe ubio, kome bi se boljem gospodaru slugom mogao nazvati? Bolje je meni živom u zemlju propasti, nego tvojim životom ceo svet pokolebati.“ Aleksandar reče: „Vrač cara ne ubija, u svakoga lekara treba imati tvrdu veru.“ Pa rekavši to leže i spavaše ceo dan. A kad se uveče razbudi, sede za večeru i mnogo se veseljaše sa svojim Makedonjanima.
Napomene
- Plutarh u biografiji Aleksandra Velikog priča takođe da se Aleksandar posle kupanja u reci Kidnu razboleo. Njegov lekar Filip priredi mu lek. U međuvremenu, Aleksandrov doglavnik Parmenion obavestio je pismom Aleksandra da se čuva Filipa, pošto je Darije obećao veliku nagradu onome ko Aleksandru oduzme život. Aleksandar pročita pismo, i kada je Filip ušao sa lekom, Aleksandar pruži Filipu pismo, a sam bez kolebanja popije lek. Posle toga je odspavao i ozdravio.