Deo 1, Poglavlje 24
I uzevši svu tu Aziju, dođe u pridijske1 zemlje. Dođe u neko carstvo Troju2, koju su Jelini nekad zauzeli i razorili zbog neke žene Jelenuše, kralja lakedemonskog Menelauša, koju je sin trojanskog kralja Prijamuša, Aleksandar Pariž, na veru uzeo i u Troju doveo, pa se onda neveran pokazao svome kralju Menelaušu. Onda kralj Menelauš prizva sebi u pomoć sve libijske i nimlijske i tetalijske careve i viteze, pa žene svoje radi, Jelenuše, ustremi se na grad Troju; svu zemlju karidijsku oštrici svoga mača predade: osamnaest godina grad Troju napadaše, i zauze je nekim lukavstvom, pa sve muškarce u gradu ognju i maču predade, kako to Omir3 u svojim knjigama opisuje. Već od pamtiveka zna se da su obično žene krive za mnoga velika i strašna zla; prvo se Adam4 povede za ženom, pa propade; pa veliki i silni Sampson5 zbog žene pogibe, i najmudriji među ljudima, Solomon, zbog žene u ad ode. I u gradu Troji mnogi hrabri vitezovi i carevi zbog žene jedne pogiboše. Aleksandra, došavši u Troju, susretoše svi građani s velikom čašću i skupocenim darovima; izneše mu na lavovskoj koži oružje Acileša6, sina kralja Perleuša7, i štit Ajakša8 Telemonića, i prsten Jegupe9, trojanske kraljice sa kamenom andrazom, koji je imao tu snagu da se, njega pogledavši, isceli čovek koji je u tešku bolest pao. Izneše mu na slici izrađen lik gospođe Minerve10 kraljice: gledajući na tu sliku, kći trojanskog kralja Kašandra11 prorekla beše sve što će se Troji desiti. Izneše mu krzno gospođe Poliksene12, kćeri kralja Prijamuša, koju beše prstenovao Acileš Perleušević, kada se odmetnuo od Grka i prišao Troji pa ga njena braća na prevaru ubiše za večerom u dvoru. Mnogo se Aleksandar, videći to krzno, čudio, jer kad god bi se gospođa Poliksena u njega obukla, četiri razna izgleda je dobivala prema dragom kamenju koje je na krznu bilo. Kad je na zeleno kamenje gledala, presijavaše se zeleno kamenje po njenome belome licu, i lice njeno beše nalik nebeskom mesecu i zlatnome paunovom perju; kad je gledala na crveno drago kamenje, narandžastu boju belo njeno lice dobivaše; kad bi se okrenula plavetnome kamenju, oblivaše joj se lice plavičastom bojom, i ličila je na nebesko plavetnilo; a kada gledaše u žuto kamenje, belina njenoga lica ličila je na sliku jutarnje zvezde Danice. A kad bi se u tom krznu kretala, različite je boje krzna toga osvetljavahu. Gledajući u to krzno, divio se Aleksandar toj ženi više nego ikojoj drugoj, pohvalivši je ne za to divno odelo njeno, nego za vernu ljubav koju pokaza ka Acilešu. Jer kad je Acileš umro, nije se htela udati za drugog muža govoreći: „Kako da zaboravim onoga kome ceo svet po viteštvu, hrabrosti i lepoti ne beše nalik, i kako da se ženom drugog nekog nazovem.“ Ne htede se ni u ropstvo predati caru koji zauze Troju, već više voljaše smrt na Acileševom grobu nego ropstvo u pelagonskoj13 zemlji. I ovim hrabrim i dobrim ženama, koje svojim muževima ljubav i čast sačuvaše, dvojaka je nagrada: od Boga nagrada, od ljudi pohvala. „Bolje mi je, reče, s mužem svojim umreti nego sramno živeti!“ Iznesoše mu i venac gospođe Jetrive: kad ko taj venac metne na glavu, postane na danu nevidljiv, a noću se kao oganj sija. Iznesoše mu i oružni beležac14 prehrabroga Jektora15, ukrašen biserom i kamenjem, sa skorpijinim zubima i aspidovim noktima, a kjepazmo mu beše od riblje kože. I doneše mu knjige nekog filozofa od Rima16, koje je bio napisao o razorenju Troje, od početka do kraja. Pročitavši je i videvši junačke podvige tolikih vitezova, ispuni se Aleksandar i radošću i žalošću, pa reče: „O, koliki silni izgiboše zbog ove mrske i lukave žene.“ Ušavši u grad, Aleksandar pitaše Trojance gde su grobovi tih slavnih vitezova. Kad ga odvedoše, uze livan i izmirnu, prekadi im grobove, pa zaplakav reče: „O divni i hrabri vitezovi i lavovi, Acilešu, Jakšate17, Jektore, kad bih vas žive video, dostojnu bih vam čast odao; ali eto, vi pomrli, i ja vam žrtvu, kao živim, livan prinosim i dajem. Ali ste vi blaženi i po smrti svojoj, jer ste divnom i velikom spisatelju Omiru u povest dospeli, i po smrti očuvaste se ovom svetu.“ Čuvši to, rekoše mu njegovi filozofi Minandar i Arištotel18: „Veliki care Aleksandre, Acileš, sin Perleuša kralja, brat je tebi po ocu: rodio se od Amona boga i Tetide19, a ti od Amona boga i Olimpijade — od jednoga ste se oca rodili. Pa ako te smrt, care, zadesi, većim ćemo pohvalama i delima carstvo tvoje opisati nego što je Omir opisao frigijske i jelinske careve.“ A Aleksandar im reče: „Voleo bih se u Omirovim spisima nazvati carev konjušar nego u vašim car celog sveta.“
Napomene
- Pridijske, (faridijske), feničanske.
- Troja, nekadašnji maloazijski grad (u blizini današnjeg Hisarlika u Turskoj), koji su Grci posle desetogodišnje opsade osvojili i razorili.
- Omir, Homer, čuveni pesnik Ilijade, čiji se sadržaj ovde ukratko izlaže sa nešto izmenjenim imenima (Jelenuša-Jelena, Menelauš-Menelaj, Pariž-Paris).
- Adam, po bibliji prvi čovek, koga je Eva navela na greh.
- Sampson, starozavetni jevrejski sudija, poznat po svojoj velikoj fizičkoj snazi. Njegova žena, Dalida, lukavstvom ga je predala neprijatelju.
- Acileš, Ahil.
- Perleuša, Peleja.
- Ajakša, Ajaksa.
- Jegupa, Hekuba.
- Minerva, boginja mudrosti i rata.
- Kašandra, Kasandra, najlepša kći kralja Prijama i Hekube, dobila je od Apolona proročki dar; bila je prorekla da će Troja propasti kada iz nje nestane slika boginje Minerve. Zbog toga je kasnije Odisej ukrao Minervinu sliku.
- Poliksena, najmlađa kći kralja Prijama. Posle pada Troje pripala je kao plen Ahilovom sinu Neoptolemu, koji ju je lično prineo na žrtvu na grobu svoga oca.
- Pelagonskoj, Grčkoj.
- Beležac, obeležje, viteški grb na štitu.
- Jektor, Hektor.
- Filozofa iz Rima, očevidno greškom mesto Omira-Homera.
- Jakšate, Ajakse.
- Minandar i Arištotel, v. nap. pod 1 i 2 u gl. 7.
- Po grčkoj legendi Ahil je potomak Zevsa (odnosno Jupitra).