Deo 2, Poglavlje 9
A neki Darijev prisni ljubimac vlasteličić, Amvis po imenu, reče Dariju: „O veliki care Darije, svaki prijatelj je u nevolji potreban; ti si mene mnoge godine hranio, i mnogo si mi dobra učinio. Sad kad te vidim tako žalosna, život ću moj za tebe pokloniti i životom svojim ubiću Aleksandra.“ Darije mu reče: „O Amvise, ako to učiniš i životom svojim platiš smrt Aleksandrovu, i Persiju od te strašne napasti oslobodiš, smrt tvoja će se (večnim) životom zameniti, carstvo ćeš mi svojom rukom dati, a Persijanci će te velikim nazvati!“ Amvis metnu znak makedonski na svoj štit pa se uvuče u Aleksandrovu vojsku. Aleksandar oružan jahaše i vojsku svoju popisivaše; Amvis mu se približi, istrže mač i htede Aleksandra po očima udariti, ali pogreši pa ga udari po vrhu šlema i sav vrh odseče, i kosu mu mačem kao brijačem sastruga1. Misleći da mu je neko od njegovih nevera, Aleksandar reče: „Ne udari me ruka persijska, već makedonska.“ Ne dadoše Amvisu da ponovi udarac, već mu oduzeše mač, skidoše šlem i Aleksandru dovedoše. „Ko si ti“, reče mu Aleksandar „i otkuda si, kako ti je ime?“ A on mu odgovori: „Amvis mi je ime, Persijanac sam, Darijev vlasteličić. Kako me je gospodar moj obasipao ljubavlju svojom, hteo sam da te ubijem, da životom svojim tvoju smrt platim, jer sam gospodara svoga hteo da obradujem tvojom smrću. Ja koliko mogoh učinih, ali bog učini po svojoj volji.“ A Aleksandar mu reče: „O bezumni Amvise, ti si danas učinio po volji svoga gospodara i po tvojoj želji trebalo je da ja danas budem mrtav! Ali je mene bog svojom voljom sačuvao, i ti, po svojoj želji, treba da umreš. Ali kako si se ti ražalio zbog gospodara svoga i život svoj hteo da položiš za njega, i kako si se prerušio u Makedonjanina, ja ti od svoje ruke život poklanjam, jer si učinio nešto što nikad niko nije učinio! Vrati se zdrav caru svome i ovako mu reci: koga bog čuva, toga čovek ne može ubiti; koga bog ne čuva, toga ni sve ruke ljudske ne mogu spasti; već prelomi nelomno srce svoje i odbaci preteranu svoju oholost, pa se pokloni carstvu mome, plaćaj danak i mirno živi kao i drugi podložni mi carevi.“ Amvis se vrati i ispriča Dariju sve kako je bilo i kako mu Aleksandar pokloni život. Darije na to: „Što hoće bog da čini, to i biva.“ Amvis mu reče: „Danas tebi mačem platih sav svoj trud, i danas dobih život svoj od Aleksandra. Sve što si mi dobra do danas učinio, platio sam životom svojim; po tebi, ja sam danas mrtav, po Aleksandru — živ! Sve što sam mogao, učinih: bog, koji njega voli, sačuva ga! Klanjam se tebi, care Darije, ali ću odsad služiti onome koji mi život pokloni,“ I pokloniv se Dariju, ode Aleksandru.
Zbog toga se Darije ražalosti pa reče: „Kome su bogovi protivnici i kome se sreća nesrećom zameni, toga i prisni i dragi drugovi ostavljaju. Dobro je neko rekao: uzdizanje vremenskog točka je visoko, ali je posle padanje nisko; i svaki koji se visoko uznosi, nisko pada, a ko se ponizuje — diže se.“ I to rekavši darova Amvisa i po njemu poruči: „Reci caru Aleksandru: ne uznosi se visoko, jer svak ko se uznosi, posle pada. Car Sanhos se visoko diže, ali ga divlji ljudi svrgoše; i Jeksersen, persijski car, vrlo se visoko pope, da ga Dafne2 svuče dole. I ja se visoko popeh, pa me moji svrgoše, pa ćeš i ti, ako se zaneseš visoko, pasti. Ako je to moguće, budi zadovoljan onim što imaš; ako ti to nije ugodno, nama je bolje umreti sa bogatstvom i carstvom našim. Kao što je tebi nemogućno pokloniti se meni, tako se ni ja tebi pokloniti ne mogu; car se caru nikad ne klanja, već, kad jedan umre, tek onda onaj drugi gospodari. Zato se pripremi za borbu, jer me evo kroz pedeset dana na tebe sa zaostalim mi Persijancima i nepobednim Indijanima. I kad je već tako, ili ću ja tebe i tvoje pobediti, ili časno, na svojoj zemlji, umreti sa svojima.“ I rekavši to, car otpusti Amvisa koji ode Aleksandru i izvesti ga o svemu tome. Poklimavši glavom, Aleksandar reče: „Oko carstva nema nikad mira, jer je carstvo velika gora i visoka vrlo, ukrašena vodama i mnogim voćem, slatka i krasna za verne, ali nepristupačna i strašna za neverne. Kad se čovek uspne na nju i pogleda na njenu krasotu, ne silazi mu se nikad s nje, samo ako je razumom ume sačuvati!“
Napomene
- Ovo je samo nešto izmenjeno kazivanje Plutarhovo o Aleksandrovoj borbi sa persijskim ratnicima Resakom i Spitridatom. U borbi kod reke Granika, priča Plutarh, Aleksandra, u isti mah napadnu persijske vojvode Resak i Spitridat. Aleksandar udari Resaka po oklopu, ali mu se slomi koplje, i on istrgne mač. Ali dok se on borio sa njim, Spitridat se približi sa strane, i svom snagom udari mačem Aleksandra po šlemu, obori mu perjanicu, a oštra strana mača prođe pored same kose Aleksandrove. Utom makedonski vojskovođa Klito probode kopljem napadača, a u isti mah Aleksandar pogubi Resaka mačem.
- Dafne, legendarna grčka nimfa. Ovde Dafne je verovatno upotrebljena kao simbol Grčke, koja je nanela poraz Kserksu.