Deo 2, Poglavlje 14
A kad Darije sve to vide, poče očajavati, sumnja ga obuze, pa sve napustiv poče bežati, i tužno naricati: „O bedan li sam ja; sa nebesnim sam se poredio, ali ni zemnih nisam dostojan! Celom svetu car bejah, a ne smedoh u svom otečestvu umreti.“ U bežanju svome gradu Persipolju, stigoše ga dva njegova velmoža, Kandarvuš i Arizvarn, dva prisna njegova vlastelina, pa jedan s jedne a drugi s druge strane probodoše ga mačevima, oboriše ga s konja, odrešiše mu oružje, i jedva živa ga ostaviše1. Aleksandar pozva jednog od svojih vojvoda, Filon mu je ime bilo, pa mu naredi da ide u persijsku i indijsku vojsku i da im ovo kaže: „Pošto je vaš car Darije ubijen, ne bežite dalje, stanite! Jer ako počnete bežati, svi ćete danas pomreti!“ A Indijanima ga posla i poruči: „Stojte, ne begajte! S čašću ću vas vratiti vašem caru. Ako li ipak bežite, svi ćete od mača izginuti!“ Pa Selevkija posla Indijanima da im oduzme konje i oružje, a njih žive njihovu caru otpusti. Kad im dođe Filon i kaza Aleksandrovo naređenje, oni padoše na zemlju, pokloniše se pa sve stegove Porove i velike ratne sprave i velike trube, sve konje i oružje Filonu predadoše, pa, dobivši od njega oproštaj, odoše u svoju zemlju. Pri odlasku im reče Filon: „Recite ovo svome caru Poru: ‘Budi zadovoljan indijskim carstvom, u svojoj hrabroj zemlji, ali ne šalji pomoć strancima protiv Makedonjana. Neka ti je na znanje, indijski care Pore, da sam ja, Filon, Aleksandrovom milošću postao gospodar Persijanaca, i da ću ti prema tome biti sused.’“ A kad to Persijanci čuše, odvojiše se od Indijana i priđoše epsilonu i njemu se, mesto Aleksandru, pokloniše. I ne samo što se Makedonjani, pobedivši, radovahu, već se radovahu i Persi što se udostojiše da rade Aleksandru. I tako Aleksandar, idući napred, stiže sa celim makedonskim pukom do velikog Persipolja. I ne stigavši još gradu, ugleda Darija gde leži na zemlji jedva živ, jedva još diše, spremajući se da život zameni smrću. I ležeći vapijaše ka Aleksandru: „Care Aleksandre, sjaši brzo i poslušaj što ću ti reći.“ Aleksandar, obazrev se k njemu, reče: „Ko si ti što me zoveš?“ A on reče: „Ja sam Darije car, koga točak vremena do neba uzvisi, a nezadržana sudba do pakla spusti; ja sam Darije koji nekad bejah car celom svetu, a sad nisam ni svome otečestvu; ja sam Darije koga mnoge hiljade ljudi poštovahu, a sad sam oboren, ležim. Ti si, Aleksandre, bio očevidac sa kolike sam slave spao i kakvom smrću umirem; pa se poboj i ti takve smrti, i ne ostavi me da u ovoj prašini pod konjskim kopitama umrem. Jer ti nisi nemilosrdan kao Persijanci što su, već te znam da si blagodaran i blagosrdačan, i blagodetelan i prema svojim zlotvorima, kao što i priliči svima veleumnim ljudima. Dobro je onaj rekao: ‘Ne vraćaj zlo zlim, pa će te i bog od zla izbaviti.’“ Čuvši to i sažaliv se Darijevim rečima, sjaha odmah s konja, skide sa sebe plašt i pokri Darija, pa naredi Makedonjanima da ga na zlatna kola polože i u grad ponesu; i još više, sam Aleksandar uze ručicu nosila, metu je sebi na rame i, tako učiniv tri koraka, reče Dariju: „Evo ti po carskom dostojanstvu čast odadoh, a ako živ ostaneš, još i više ćeš časti videti. A ako umreš, telu ću tvom carske počasti ukazati.“ I tako ga uneše u grad, u carski dvor, i položiše na zlatan odar. A Aleksandar, obukavši se u mnogoceno krzno i odelo, položi krunu cara Solomona na glavu svoju, uze zlatni žezal u ruku svoju i sede na visoki presto cara Darija, a Persi zajedno s Makedonjanima mu pristupiše i pokloniše se: „Mnoga leta, rekoše, Aleksandru velikome, svega sveta caru i persijskome gospodaru.“ I onda izvedoše pred njega persijsku caricu sa ćerkom Roksandom2.
(Kako Aleksandar uze Roksandu caricu). A Darije, kad to vide, zadrhta mu srce i zaboli ga duša, pa razneživši se zaplaka i žudno pritište kćer na srce svoje, rekav: „O dušo i srce, i mila svetlosti očiju mojih, preljubazna ćerko moja Roksando, evo ti privedoh nenadanog muža iz Makedonije, ne mojom već božjom voljom. Ovoga bog učini carem Persijana, gospodarom sveg našeg gospodstva i imanja. Nisam mislio ovako naprečac da te udam, kako se ovo danas dogodi, već sam želeo sve pod suncem careve i kneževe da pozovem na veselje tvoga braka i da tvoju radost sa mnogim i velikim veseljem ukrasim. Umesto krasnih tvojih svatova, danas se, na svadbi tvojoj, mnoga proli krv, makedonska i persijska; mi smo se uzdizali, koliko smo mogli, ali bog, koji vlada sudbama, usprotivi se našoj sili i svoju volju satvori i neutolime zveri, Persijance, sa silnim Makedonjanima sjedini i jedne i druge ujedno skupi. Pa ti naređujem, kćeri moja, da Aleksandru odaješ čast po dostojanju njegovom i da ga kao gospodina svoga i cara svesrdno ljubiš.“ Pa uzevši je za ruku, privede je Aleksandru: „Primi, Aleksandre, prekrasnu i milu svetlost očiju mojih, primi jedinicu kćer moju Roksandu, koju u velikoj radosti i blagostanju rodih, a koju sada s velikom žalošću ostavljam i u zemlju odlazim, gde odsad na veki u velikoj muci imam biti kao i svi, podobno meni rođeni ljudi; jer mi moja krv neće ništa pomoći kad u adsku trulež siđem! A ti ovu primi kao robinju svoju; ako ti je mila, za ženu je sebi uzmi. Jer je ona krasna, i vrlo mudra, i blagorodnih roditelja je kći.“ Pa rekavši to, Darije tri puta poljubi Roksandu i privede je Aleksandru; Aleksandar usta s prestola, uze Roksandu za ruku, pa je, svesrdno je poljubiv, i slatko celovav, posadi sa sobom na presto i, skinuvši sa svoje glave krunu, stavi je njoj na glavu, i prsten skinuv s ruke svoje, stavi ga njoj na ruku. I reče Dariju: „Evo, gospodine care, Darije, umiri srce svoje. Roksanda će sa mnom do smrti svoje carovati.“ Mnogo, mnogo radostan, Darije reče svojoj kćeri Roksandi: „Caruj, ćerko, do kraja s Aleksandrom, kome ceo svet nije dostojan jedne vlasi što mu s glave spadne“, pa uzevši svoju caricu za ruku, reče Aleksandru: „Ovo neka ti je mati umesto Olimpijade.“ Pa okrenuv se Persijancima reče: „Ljubimi Aleksandre, voli Persijance jer su verni svome gospodaru, i žalost moja će se u radost pretvoriti.“
Napomene
- Ova priča o izdajstvu ove dvojice Darijevih velmoža verovatno je nastala povodom Plutarhovog kazivanja da je Darija, dok je bežao ispred Aleksandra, uhvatio neki Beso. Aleksandar je posle Darijeve smrti dao pogubiti Besu, dok je mrtvom Dariju ukazao carske počasti.
- Darijeva kći, kojom se Aleksandar oženio, zvala se, prema Plutarhu, Statira. Roksanda se u stvari zvala druga žena Aleksandrova, koja je takođe bila Persijanka. Plutarh kazuje da je Roksanda, posle smrti Aleksandrove, iz ljubomore, ubila Statiru i njene sestre.