Aleksandrida (roman o Aleksandru Velikom)

Deo 1, Poglavlje 22

(Priča o gradu Atini). Grad Atina beše velik, ukrašen svim zemaljskim i umetničkim ukrasima; dvanaest retora je njim vladalo i širilo svom jelinskom zemljom gospodstvo i prav sud. Čuvši da Aleksandar ide na njih, savetovahu se da li da mu se predadu ili da ga gradu ne puste.

Filozof, Sofoklije¹ imenom, reče im: „Ne možete se vi biti sa Aleksandrom, koji je, potukav Kumane², pa pelagonskog Anasarhosa, uzeo njihove zemlje. A solunskog cara Karhidona, koji mu je smireno izišao u susret, ostavio je na carstvu i upravi.“ A drugi filozof Andisten³ reče: „Otkako je Atina zasnovana, nijedan je car nije zauzeo; i veliki car Foka došao je pod Atinu mnogo ju je napadao, ali je, ne uspev, prazan otišao; i persijski car Jekserksen⁴ napadao nas je sa velikom vojskom, pa ne samo da ništa nije uspeo nego je još, razbijen, pobegao i na jednom makedonskom ostrvu se udavio, pa nam, tako silnim, ne priliči da se predamo Filipovom sinu.“ Neki Diogen⁵, viši filozof, reče: „Kad sam pre tri godine išao na olimpijski otok, videh Aleksandra: došao je bio da se takmiči na olimpijskom polju. Tu je stojao i neki olimpijadski filozof Uranije, koji reče da će taj mladi junoša biti zemaljskom slavom slavan, pa da svima treba da je jasno da se junačkome Aleksandru ne treba protiviti: istina je da je još mlad, ali je veličinom i vojskom vrlo snažan, pa nam je bolje da ga dočekamo sa darovima i počastima još pred atinskom zemljom, jer je Aleksandar blag i svu će nam milost ukazati, pa će, i ne dotičući se nas, produžiti dalje na Rim.“ Ali to Atinjanima ne bi po volji, pa još i ukoriše Diogena rekavši mu: „U svakoj mudrosti puno je ludosti.“ A on, ožalošćen, iziđe iz grada i odbeže Aleksandru i o svemu tome ga izvesti.

Razljuti se Aleksandar, pa, urediv svoju vojsku, dođe u atinsku zemlju i stade pod gradom Atinom, pa posla u grad poklisara, Arfaksa Kumanina, čiji jezik Atinjani nisu razumevali, pa poslaše po celom gradu i jedva nađoše jednoga koji je znao kumanski, pa preko njega zapitaše Arfaksa da im kaže Aleksandrovu poruku. I on im reče: „Naređuje vam veliki car Aleksandar: dajte mi danak i vojsku i poklonite se mome carstvu. Ako to ne učinite, makedonski mač će sva blaga vaša razoriti, pa ćete se, sa velikom štetom, morati pokloniti.“ A kad to Atinjani čuše, podsmehnuše se Aleksandrovom zahtevu, pa otpustiše poklisara natrag sa ovakvim odgovorom: „Ne priliči tebi, Aleksandre, nazvati se carem Atinjana. Mnogi tebi slični carevi su Atini podložni, i mnogi i veliki filozofi udvaraju se Atini. Tebi je dosta što carstvuješ u Makedoniji. Prohtelo ti se da dođeš ovamo, ali odavde nećeš izići!“ Pa onda otpustiše poklisara, a tumaču odsekoše glavu govoreći: „Nije nam više potreban tumač za Aleksandrove reči.“ Čuvši to razgnevi se Aleksandar i reče: „Teško zemlji u kojoj mnogi vladaju.“ Pa naredi vojsci da se uredi i napadne grad s četiri strane i poče veliko i strašno ubijanje. Kumani Aleksandrovi žestoko napadoše s jedne strane: strele su se mogle videti kako kao oblak lete. Ali građani atinski, videći to, odjednom otvoriše gradska vrata i u polje izleteše: ubiše deset hiljada Kumana, a s druge strane grada ubiše balistrama četiri stotine konjanika Aleksandrovih Makedonjana, pa nekim lukavstvom baciše nekakav oganj u Aleksandrovu zastavu, i umalo i njega ne zapališe. Tako prođe prvi dan, a, kad prispe veče, Aleksandar se vrati u svoj stan, pa postaviv straže oko vojske, sabra staru vlastelu oko sebe na većanje: „Šta da uradim sa ovim lukavim Atinjanima? Zemlju im ne razrušismo, pod grad dođosmo pa se osramotismo! Šta nam sad ostaje da radimo?“ Diogen, filozof atinski, koji je prebegao iz Atine Aleksandru, reče: „Care Aleksandre, nećeš moći silom osvojiti atinski grad, jer je mnogo ljudi boraca u njemu, više od dve stotine hiljada. Nego da se poslužimo lukavstvom: da ih izmamimo u polje, da se tu pobijemo, pa ćemo ih tu, neiskusne takvoj borbi, pobediti, i onda grad lako uzeti.“ I učini Aleksandar to lukavstvo, kao nekad Grci što su pod gradom Trojom: naredi vojsci da pokupi plen i da se udalji od grada dvanaest milja, a da se na polju ostavi sav plen, ovce i volovi i sve ostalo, sa ovim pismom: „Atinjani, ne znađah da je moć vaših bogova tolika; dođoh k vama da vas pobedim, ali po želji vaših bogova pobeđen sam ja. Ove noći vaši mi se bogovi u snu javiše i mnoge i strašne mi stvari rekoše. Uplašivši se od njih, vraćam se u svoju zemlju. Ovce i volove u mom logoru mnoge ostavih; uzmite ih i svojim bogovima na žrtvu prinesite, i molite ih da i mene pomiluju.“ I to napisavši otide sa svojom vojskom dvanaest milja daleko i sakri se u jednu šumu. A kad sutradan građani videše da je vojska otišla, izleteše u logor pa, našavši pismo, rekoše: „Od straha pobeže sin Filipov“, pa svi iziđoše iz grada da gone Aleksandra.

Aleksandrove vojske je bilo dvanaest hiljada pešaka i sto hiljada konjanika. Jedan atinski filozof, po imenu Promah, reče: „Atinjani, ljudi, strašan sam san noćas video, kao pade hram velikoga boga Apolona i srušiše se pirgovi u svoj Atini, i srušiše se i velika Arijeva vrata. Videh kako Aleksandar na lavu ulazi u grad; videh kako Makedonjani nose srpove i žanju i zeleno i zrelo pšenično klasje po celom gradu.“ Rekavši to, Promah zabranjivaše da se Aleksandar goni. Ali ga građani ne slušahu, već produžiše za Aleksandrom.

A Aleksandar ih, uredivši vojsku, čekaše kod Kostolomejske šume. Kad Atinjani stigoše na Vitalijsko polje, čuše glasove truba, bubnjeva i praskavica i videše vojsku kako iz šume izlazi, pa se uplašiše i rekoše sami sebi: „O, kako nas prevari Filipov sin!“ Pa ne mogući, a i ne hoteći bežati, upustiše se u borbu; ali se videlo kako ih Makedonci ubijaju, seku i teraju po celom Vitalijskom polju. I tako i jedni i drugi, terajući se i sekući, dođoše do grada i u gužvi zajedno uđoše u grad, i Makedonjani i Atinjani. Žalosno je bilo gledati žene i decu kako trče u susret svojima, kako ginu i žene i deca i jauk se diže do nebesa, a dva protivnika se izmešala u gradu i prolivaju krv!

Aleksandar jahaše na vologlavom konju kroz metež i moljaše ih da prekinu seču, pa ne mogući ih zaustaviti, naredi da se zapali grad ne bi li zaustavio ljude pune besa i jarosti. I žene atinske, grebući lica svoja, vapijahu ka Aleksandru: „Budi nam milostiv, Filipov sine, care Aleksandre!“ Ne mogući, dakle, zaustaviti seču, naredi te zapališe grad. Ljudi i žene i deca pobegoše u kule i spasoše se od ognja. Tada i čuveni veliki i divni hram atinskih bogova izgore i sa svima bogovima pade. Kad to ču, Aleksandar reče: „Da su to bili bogovi, spasli bi se od ognja.“ I pun jarosti, ali i žalosti, reče: „Danas se makedonsko oružje okrvavi atinskom krvlju, ali ne po mojoj želji, već zbog njihovog bezumlja!“ Filozof Diogen pak reče: „Teško onima koji ne primaju savete mudrih; dobro je rečeno: kazni mudra čoveka i zavoleće te; kazni bezumnika, omrznuće te; razjasni mudrom krivicu, još će mudriji biti.“ I zaplaka se grad atinski, a s njim se pometoše i svi vaseljenski otoci, i svi vaseljenski carevi žaljahu pad Atine. Čuvši to Aleksandar reče: „Dok ne razbiješ glavu, ne možeš mozak ispiti!“

Pa dignuvši se odatle, pođe ka Rimu, odredivši sa sobom četiri stotine hiljada vitezova. Sretahu ga tada jedan za drugim trakijski i pulijski car, i damalski, i gotski, i trivalski, i prinošahu mu bezbrojne darove, carsko mnogoceno drago kamenje i danak za dvanaest godina; lišavahu sebe carskog imena, a on im naredi da se zovu njegovi satrapi.

Tako Aleksandar dođe do Rima. Čuvši Rimljani da ide na njih, skupiše se brzo, jer se i Rim, kao i Atina, kao opština upravljaše, pa se počeše savetovati: „Šta da činimo? Dobro je pustiti Aleksandra u grad, s mnogim počastima i darovima, pa oslonivši se na otadžbinske ustave i nepokolebime zakone, moliti ga za milost.“ Potrčaše u crkvu svome bogu Amonu, moleći ga da ih on umudri kako da postupe sa Aleksandrom. Ovaj im se bog javi u snu i reče: „O ljudi velikog grada Rima⁶ ne bojte se Aleksandra, on je moj sin. Kad sam nekad išao nekim poslom u Makedoniju, bio sam s majkom njegovom Olimpijadom, pa se tako rodio Aleksandar. Dočekajte ga s čašću, i poklonite mu se kao caru, i proslavite ga.“

I kad se Aleksandar približi gradu, Rimljani ga sretoše s velikim počastima i slavom. Čudan i slavan beše doček taj: četiri stotine uvenčanih vitezova na belim paripima sretoše ga, i dve hiljade devojaka na belim konjima u crvenim krznima zlatom vezenim; i drugih ljudi beše četiri hiljade. Svi u rukama nošahu dafinove grančice sa zlatom. I dve hiljade idolskih sveštenika sa debelim svećama u rukama iziđoše mu u susret i izneše mu krzno crveno velikog cara Solomona⁷ koje je bio uzeo car Navuhodonosor⁸ kad je oplenio Jerusalim. I iznesoše mu hiljadu i dvesta samotvornih tanjira, koje je u hram gospodnji, u svetinju nad svetinjama, sa dragim kamenjem, postavio Solomon, i krunu Solomonovu u kojoj su bila tri kamena, koji su imali silu da leče dvanaest bolesti; i iznesoše mu carsku kapu juške carice Sivile; kapa je imala mnoga volšebna dejstva; i izvedoše mu paripa pod krokodilovom ašom⁹, osedlana sedlom od kamenja adamanta¹⁰; i iznesoše mu oružje Agamjeuša¹¹ kralja, koje uzeše u Troji od Pariža¹², sina trojanskog kralja Premuša; iznesoše mu liorandinovo koplje¹³ obnizano biserom i mnogocenim kamenjem, koplje Ajakša Telemonića¹⁴ i još deset kopalja; i iznesoše mu štit rimskog cara Tarkvinija¹⁵, opšiven aspidovom kožom. Videći ovaj sjajan doček, obradova se Aleksandar mnogo i uredi svoju vojsku; Makedonjani pojahaše svoje konje, a on sam usede na čudnog svog konja Dučipala i stavi sebi na glavu krunu egipatske carice Leopatre¹⁶, koja je kruna imala dvanaest dragih kamenova, uredi i povodne konje, pa, narediv da zatrube trube, pođe Rimljanima u susret.

Kad su bili blizu, vitezovi rimski i device na farižima¹⁷ pokloniše se Aleksandru i rekoše: „Mnoga leta caru ovoga sveta, Aleksandru“, pa to rekavši odstupiše u stranu, pa ga i drugi, koji su za njima išli, proslaviše. I sveštenici, koji su sa svećama i kadionicama išli, okadiše ga raznim mirisima i proslaviše ga radosno. Kad su ušli u grad Rim, uvedoše ga u hram Apolonov; sveštenici Apolonovi ga sretoše i okadiše, i pokloniše mu zlato i livansku izmirnu, jer su to carski darovi, i iznesoše mu ovakvo pisanje: „U pethiljaditoj godini podići će se iz Makedonije jednorog jarac, i srušiće sve zapadne parduse¹⁸; pa će se onda okrenuti istoku, gde vlada dvorogi ovan, sa rogovima do neba. Njega će jednorogi udariti rogom u srce, ubiti, i zatrešće se svi Midi¹⁹ i Finici²⁰, i svi istočni narodi; oštrica perskoga mača će otupiti. A tome znak biće njegov dolazak u Rim, koji će mu se pokloniti bez rata.“

Kad je saslušao to pisanije, Aleksandar zatraži od onih koji su bili oko njega da mu ga protumače. Filozof mu reče: „Veliki care Aleksandre, u dane jevrejskoga cara slušali smo proroka Danila kako u svojim spisima naziva naše zapadne careve pardusima, persijskoga cara dvorogim ovnom, Mide i Finike velikim istočnim carstvima naziva, jednorogim jarcem naziva makedonsko carstvo; pa se nama sad čini da je to sve tako, gledajući tvoj čudni dolazak u Rim.“ Onda Aleksandar veselo reče: „Kako božja volja hoće, tako neka bude: jer silni popadaše, a nemoćni se zapojiše silom.“ I dok se on tu veselio sa Rimljanima i Makedoncima, dođoše mu sva zapadna carstva, doneše mu mnogocene darove, moleći ga da ne vojuje na njih. Aleksandar se tome obradova, jer mu danak i vojsku za dvanaest godina dadoše, pa im Laomeduša, svoga prisnoga ljubimca, postavi za cara Rimu i svim zapadnim carevima.

Pošto je uzeo zlata mnogo i prikupio vojsku, ustremi se na učešku (jušku, južnu) zemlju, pa idući k njoj mnoga i jaka carstva porazi i skoro svu vaseljenu uze, došavši do reke Okijana²¹, i do triju reka koje svu zemlju optiču. Tamo zateče neke zverove ljudskog oblika, dvojeglave sa zmijskim nogama; ali ti zverovi, nemajući oružja, brzo propadoše. A kad se pope na neku gvozdenu planinu, neke divlje žene na njega napadoše, otvori se velika borba i za jedan čas ubiše mu hiljadu njegovih vojnika. Sve te žene imađahu krila i nokte kao srpove; behu vrlo snažne, telo im je dugačkom kosom bilo odeveno; dolećući kopahu oči vojnicima. Čim to vide, Aleksandar naredi da se upali mnoga trska koja tu beše. Žene te, koje dotle nisu znale šta je vatra, uleteše u plamen, ali im krila sagoreše te na zemlju popadaše. A vojnici onda priskakahu i ubijahu ih; tako ih ubiše dvadeset hiljada.

Pa došavši do reke Okeana, vrati se opet u svet. Došavši u Neglitorvu, naredi vojsci da se odmori, a okolnim gospodarima naredi da mu sagrade dvanaest hiljada galija, da se u svaku može smestiti po hiljadu ljudi sa svima potrebama. A svu ostalu vojsku kroz veliku Barbariju ka istoku otpravi, sa Ptolomejem i Filonom na čelu, i s njima ugovori da se u Egiptu nađu. Naredi im još da svugde države i gradove zauzimaju, i od njih vojsku i danak uzimaju. A on sam u galiju uđe, i kad duhnu buran vetar, ustremi se ka istoku sa tri hiljade galija, nad kojima postavi za vojvodu i kapetana Antioha; nad drugim trima hiljadama za kapetana postavi Selevka, nad drugim trima Vizanta. I to množestvo galija na četiri dela se rastavi, pa plovljaše morem trideset dana i trideset noći.

Napomene

1. Filozof Sofoklije, ne može biti poznati grčki pesnik i pisac tragedija Sofokle, pošto je on živeo od 495—405. god. pre n. e. Možda ovo Sofokle znači filozof sofista.
2. O Kumanima v. primedbu pod 1 u gl. 15.
3. Andisten je verovatno Demosten, čuveni atinski besednik (384—322), koji se zaista borio i protivu Filipa Makedonskog i protivu Aleksandra.
4. Jekserksen, u stvari Kserks, persijski car (486—465), sin Darija Prvog, bio je prodro u Grčku, osvojio Atinu, ali je posle poraza kod Salamine morao bežati iz Grčke.
5. Diogen, poznati grčki filozof (413—323), bio je zaista savremenik Aleksandrov. Plutarh priča da je Diogen, kada mu je jednom Aleksandar Veliki prišao, dok se ovaj sunčao, i pitao ga da li mu može učiniti kakvu uslugu, odgovorio: „Ukloni mi se malo sa sunca“.
6. Ovaj tobožnji Aleksandrov pohod na Rim, romanopisac je očevidno zamenio sa njegovim pohodom na Egipat.
7. Solomon, čuveni starojevrejski car (970—930), sin kralja Davida, sagradio je velelepni hram u Jerusalimu. Personifikacija najmudrijeg vladara staroga veka.
8. Navuhodonosor, Navukodonosor, vavilonski kralj (604—561), osvojio je Siriju i Palestinu.
9. Krokodilova aša, krokodilova koža.
10. Adamant, dijamant.
11. Agamjeuša, Agamemnon, grčki kralj koji je osvojio Troju.
12. Pariž, Paris, sin trojanskog kralja Prijama i Hekube, koji je preoteo Jelenu, ženu grčkog kralja Menelaja i time izazvao trojanski rat.
13. Liorandinovo koplje, verovatno koplje od leandrovog drveta.
14. Ajakš Telemonić, Ajant, ili Ajaks, sin kralja Telamona, najveći grčki junak posle Ahileja. Po smrti Ahilejovoj nadmetao se sa Odisejem o Ahilovo oružje, i kada ga nije dobio, poremetio je umom i izvršio samoubistvo.
15. Tarkvinije, v. napomenu pod 3 u gl. 1.
16. Leopatra, Kleopatra, ovo ime nosilo je sedam egipatskih kraljica. Inače kruna nije mogla biti poznate kraljice Kleopatre, ljubavnice Cezara i Antonija, pošto je ona rođena skoro tri veka posle Aleksandra.
17. Fariž, parip, konj.
18. Parduse, leoparde (fig. vladaoce).
19. Midi, Frigijci, Miđani, maloazijski narod u Frigiji, u svoje vreme imao je razvijenu kulturu.
20. Finici, Feničani, nekadašnji maloazijski narod visoke kulture.
21. Okijana, verovatno reka Oke, današnja reka Amu-Darja u Indiji.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92